субота, 14. децембар 2013.

Razmišljene trice i kučine

Postoje one teme, koje, isprva, ne znaš zašto se u tebi javljaju, koji  im je smisao, i gde bi smestio toliko razbludelih misli u već prepunoj, ali harmonično uređenoj glavi.
A onda, isplivaju...Zato, zato, zato...
Razmišljanje o uzaludnosti nekog truda i bespredmetnosti u surovosti koju život ima, pomogne, makar do naslova, ali podnaslov i dalji tok priče na tu temu uvek nekako fali...Samo goli subjekti  izanđalih borbi stoje kao nemi svedoci naših neshvaćenih potreba i neostvarenih snova.
Sve drugo nije nemo u nama. Zbijan od reda do reda, od korice do korice, oblikovan kao knjiga,  smisao suživota. Doziva.
Reči.
Ohrabrujuće je da onima koji ne prežu od  izražavanja svojih osećanja  fali samo  količina pravih reči. Na onaj, inspirativni način tih koji se inspiracije ne stide. Veći deo toga  nerečenog ostaće u njima  i večno će tražiti svoj izraz, a neće ga naći. Oni će se osećati srećnima, u stalnoj potrazi za onom reči koja bi i njihova osećanja uvećala silazeći sa usana.
Ljudi.
 Misliš  da si uvek dao pravo mesto  osobi, nekom potezu u svom životu, da svemu možeš i moraš dati i broj i naziv, da je glavni predmet života život sam i da nije malo zadovoljstvo biti sit. Sve što dobije svoje  jasno mesto na policama naših navika i običaja mnogo je blago u svojoj  predvidljivosti, sporo u svom kretanju, u svom trajanju gotovo neprepoznatljivo. I  kad se da porediti.
Ljubav.
 Jednom se, obično, pitaš, sme li se s bilo čime  ljubav uporediti. Svest da će ono što stane nasuprot ljubavi izgubiti zna da one nesigurne  naravi  uplaši. Kad zafali ti deo rečenice, koju samo jedna osoba može dovršiti shvatio si da nije glavni predmet  života život sam, nego život sa.
Duša.
Samo u jednom slučaju saznaš  šta znači suvišno pitanje. Ako si upoznao svoju srećnu dušu.
Nekako u naletima dolaze interesovanja čoveka o stanju njegove duše. To bude u bolnijim momentima, kraj neke samrtne postelje, u trenutku velike tuge, na pragu neke nove životne etape.
Kao da duši trebaju slobodni dani od življenja života ili nekakva dozvola, pa  da se za trenutak zamisli, razmisli, osmisli...
Pre ili kasnije,
mesto na kome Reči i Ljudi budu podjednako ranjeni je srce. Ljubav, ta reč sa srcem otpornim na sve osim nedostajanje samo jedne, jedine osobe.
































четвртак, 28. новембар 2013.

Kao da...

Kad ćutiš...
put  srcu otvoriš,
do onih  reči ,
koje ne  izgovoriš.
Kad ćutim...
upoznajem,
u drhtaju  kože,
otkrivene  želje.
Kad ćutiš,
i  ćutim,
zli prkosni duhovi,
sa suzama,u borbi.
Kad ćutiš...
umeš najnežnije,
spasiti srce
neme tuge.
Kad ćutim...
za dušom pogledam,
kroz  napukle
naše snove.
Kad ćutiš,
i ćutim,
u vremenu koje nestane,
srž ljubavi,
kao da  rodi se.




недеља, 24. новембар 2013.

Sa tobom

Sa tobom noći  zato nema,
jer,  morala  bi  trajati ...
Dovoljno dugo,  ljubavi,
da  sve  želje  ispuni.

Kao  da   retka  ptica,
preleteti  krov  ne  zna,
namerno  ostaje  visoko,
da  bi  najbliža  bila.

Kao  da  manji  cvet,
ne  ume  da  zamiriše,
u  hladu  lista  krije se,
dok  polje  uzdiše.

Kao da  vetar  ne zna,
zašto  lišće  prevrće,
već  samo  s  jeseni,
staze  naše  zameće.

Kao da  bi  je  i mogla,
velika  odneti  voda,
sa  tobom  noći  zato nema,
u  srcu  sunce  ne probdeva.



понедељак, 4. новембар 2013.

Kad me želiš

Kad  me želiš,
nek  to bude tako,
kao da  sam ,
sve na  svetu tebi,
ako  biraš,
onda  me  poželi,
kad  cvetaju,
suncokreti zreli.

Poželi  me  kao
da  si  danas,
upoznao  žar
u  srcu  vreli,
što  se  broji,
život  pravi  kad je,
uzdisanje,
daje  radovanje.

Ako  možeš,
od  srca, poželi,
mesečinu,
po  cvetnoj  livadi,
jedne  oči,
toplije od  noći,
grejale  bi,
samo  najmilije.

Ako  hoćeš,
kao  sada  želi,
iz  sve  snage,
iz  ljubavi  sve,
ako  misliš,
ima  i do mene,
poželi,  nek
srce  moje  čuje.

Ako  možeš,
sebi  da  oprostiš,
što  me  malo,
više  ne  poželiš,
naljuti  se,
na  svoju  lepotu,
slatku  brigu,
u  mome  životu.

Kad me želiš,
nek to bude tako,
da  u  jednu  reč
bi  moglo  stati,
sve  na  svetu,
što meriti  ume,
našu   ljubav,
neka  ne  razume.








уторак, 15. октобар 2013.

Ja sam ...

Ukrala  nežnosti  neba,
i  u  mirise  utkala,
da me podsete, svuda,
čijeg  sam  sna  lepota.

Prenela  na  krilima,
nekih  palih  anđela,
teret  duše  i  srca,
do lepših  krajeva.

Pomogla da nastane,
od  male  veća  sreća,
a  kad  oči   zatvoriš,
mala  skrivena  zena.

Ostavila  puteve
u  dodiru  tvoje  ruke,
ako  se  izgubi,  duša  zna,
gde  je  iskrena  bila.

Sada  u sjaju  moga  oka,
ko  vidi  više  od  sudbine...
Ja sam,  htela da život zna,
postoji važna, i reč važnija.






понедељак, 30. септембар 2013.

Napisaću Ti

Napisaću Ti reči,
koje  mogu  da  zvuče,
onda  kad  utihne  glas,
i  tuge  kad  dođe  čas.

Napisaću  Ti  reči,
lepše  od  onog  uzdaha,
koji sam na  Tvom ramenu
jednom  izgubila.

Napisaću  Ti  reči,
koje  Te mogu  podići,
sa  ambisa  života
u  zvezde  gledajući.

Napisaću  Ti  reči,
od  tajne  napravljene,
od  ljubavi,  i želje.
Najlepše, za Tebe.

четвртак, 26. септембар 2013.

Hajde...

Moji  su  snovi  utočište,
za  najlepše  reči  tvoje.
Volim  da  su  skrivene,
a otrovale su  me, neke.

Zavladala tiha  plima.
Sve   te  više  u  srcu  ima.
Ne  ume  oko da  pliva...
Njegovo  more  je suza.

Moji  su dlanovi  tvoja  priča.
Zašto  ne   meni   ispričana.
Zar  u  njima  nema  mesta...
Za  dva   obraza  topla.

Moja   te   misao  birala,
kad  je  svest  bila nemoćna.
Izdvojila  te  iznad svega,
sreća  zbog  koje umire  tuga.

Jesam, kad nisam tvoja.
Nisi,  kad jesi  moj...
Da niko ne zna, mi samo,
 ljubavi  ljubav  da  damo.








уторак, 17. септембар 2013.

Ljubavna



                                            Cvetu,
                                            Koji   je  dovoljno  smeo
                                            da  miriše,  na  praznom  mestu,  i  u  uspomeni.



Jedna  želja, srećnima, postane
u  moru  sličnih  i  lepih...
Jedina, sa  kojom  sanjati  ume,
noću , da  mašta, srce. Boluje.

Kada  se desi  da  svako  juče,
ostane  gde  i   pripada,
Tvoj  je  zagrljaj   jači
od  najačeg  nenadanja. Svega.

Sve  što  plaši, a  raduje,
dušu  zaboli,  a  smiruje,
sve  je, u  glasu voljenog bića,
sitan, al'  trag   ljubavi. Snova.

Ne  ume  lepo dovoljno  da  bude,
dok  lepše  samo  negde  čeka,
duša   prestane  da  želi  i   neće
nikoga  da   prepozna .  Zna.

Pretekla  nas  je, ona  zla...
Sve  bih  joj  zameriti  mogla.
Osim  sutra  u  kojem   je  ljubav
spojila  dva  srca. Onda.



уторак, 6. август 2013.

Koncentrisana erotika dana

Znam na  kojoj  strani  spavaš,
kad  mojom  kožom  mirišeš,
i  otvorenih  očiju  u  tami
najtužniji  što je,  postaneš.

Ima u  meni  još  toga,
čime  te  boleti  umem,
varam  se  da  druge voleti,
i mogu,  i  razumem.

Prilazim  sebi  kao  detetu,
na  prosto  rastavim  sve,
al`  opet  neće,  ne  bije
i  srce,  protiv  mene  je.

Znam  kako  dišeš  za  mene,
kada   zbog  drugih me  nema,
zbog   tvoga   izuzetnog   sna
najtužnija  što je,  postanem ja.

Opet  bez  sna  i odmora.
Opet   slatka  i   gorka.
Jedna  na  kaznu,  esencija,
Života,  ljubavi,  bola.


Mi

Budim se,  a ti  moje  jutro
miluješ  me  prvim  zracima,
skidaš  mi  sa  lica  trag snova
i  uvodiš u  svet  stvarnoga.

Umivam se, a  ti  moja  voda
u  ruke  mi   nežnost   darivaš,
tvoj  pogled oblačim  na sebe
dok  stojim  ispred  ogledala.

Pijem kafu,  a  ti  šećer  moj
Ukusom  me zavodiš,  opijaš.
Ustajem brzo i  odlazim  van,
sa  tobom, srećna, započinjem dan.


U cik zore

Znaš... Kad  cikom  zore
koračaš   kroz   travu...
Osećaš,  rosa  na  bosim  nogama.
Pogledaš,  trava se  upliće
oko tvojih prstiju,  i  kida se.
Zelene   vlati  pod stopalima.
Ne vidiš  ni manje,  ni  više
sem  magle koja  se  diže
 i odlazi  u  nebo...
Odjednom, ugledaš predele,
sela  koja  se  lepo bude.
Čuješ  ih,   ptice  lete,
iz  gnezda   nekud  jure...
Sunce  šalje   svoje  zrake
do hladnog  izvora  u  šumi,
Znaš... Sunce  stiže  tamo,
gde  ne  stižu  ljudi.

Ponekad

Ponekad plačem,  i  previše,
pobede  me sumorne kise.
Ponekad   tugujem,  i previše,
uteše  me  reči  brižne.
Ponekad  žurim , i  previše,
zaustave  me  umorne  noge.
Ponekad  ćutim,  i  previše,
pokrenu  me  reči  neke.
Ponekad ljubim,  i  previše,
uplaši  me  strepnja  što  ište.
Ponekad  volim , i  previše,
izda  me  pogled  koji  ne  diše.











Još jedan mrak

Tiho  kao  san,
spušta  se  po  žicama
još  jedan  umoren  dan.
Negde gore odlazi  buka
i  sve  iz  sunčanog  dana,
tamna  sena  spušta  se,
na  svaki  prozor  Beograda.
Tišina,  kao  pred oluju,
sa  zvezdama biće  i novi dan,
Kad svetla još samo ulice osvetle,
tišina!
Grad,  uspavljuje  se.

понедељак, 5. август 2013.

Rub srca

Urezaću  deo  svog  srca,
u  rub  tvog  kreveta...
Nek`   diše  s   njime,
 il`  neka  satrune!
Nadomak  tvoje  predivne  duše.
Ostaće,  na  rubu  kreveta
trag  prstiju  i  dlanova,
da  svedoči  igra  obrisa,
o  silini  ljubavnog  zanosa.
Tog  časa, radost  i  snagu ,
skupiću  u  okvire  kreveta.
Ljubav,  sva  uzavrela,  i  naša,
a  pitoma,  kao drvo u kojem spava.

Majčina dušica

Između   listova  moje  sveske
odavno  jedan   cvet  stanuje.
Poklonjen,  pa  presovan.
Zato  i  miruje,  a  u duši...
Ja  vidim,  kad  oči  zatvorim,
ruku  koja  ga  bere.
Sa  ljubavlju,  bere  za  mene.
Većom  mnogo  od  moje,
koja  se   u  ove  utka  redove.

четвртак, 1. август 2013.

Njih zanima

Skloniću pogled od tebe, najdraži.
Kao da nema ničega tu,
između tvog i  mog  života
nijednoj vezi noćas prostora nek nema.
Oni me prate, nadgledaju...
Kad nekom ruku stisnem jače,
sa kim ću u zagrljaj od sreće pasti,
koga po licu maramom taći.
Za  njih je ko tajna poruka
brzina  mojih  koraka,
cene  mi osmehe odsjajem zuba,
i  jačinu  glasa  ispituju,
kao neku epidemiju značajnu.
Ne valja ni da sam tužna previše,
njihove se misli odmah uključe...
Koja to briga, oči moje kupa,
mori  ih  obrva koja igra više,
dok putanjom  svog luka uzdiše,
možda  im  željeni  odgovor  i daje.
Izraz  mi  lica  studiraju,
bojama  svim  ga  šaraju,
ne  bi  li  saznali  za  kim  se okreće,
kad se,  i kome   obraduje.
Drhte od  tajne  koju  nosim,
ispod haljine, dok kraj njih stojim,
kad  plešem  sa   nekim , zure,
sa daljine  od  koraka manje...
Da slučajno  ne  propuste,  te usne
što  su  na  mom  ramenu  usnile.
Samo  da  znaju! Eh, dragi!
Za koga  stavljam  ruže  u  vazu,
kom  se to preko  leđa  nadvijam,
za  čime  žudim  dok  noge prekrštam,
i  deo  kolena  otkriven  ostavljam.
Koga  to  topim, u svome uzdahu,
što ga niz  grlo, lagano, spuštam
i  zašto, dlanove  sklapam u jedan,
da  miris  čije  kože  sačuvam.
Kako ih obuzme, najzad, bes...
Jer im  neću reći, ama,  ni reč jednu!
Gde  smo ćup  pun  strasti  zakopali.
A  slute  da  smo, tog zlata, čuvari.
Slute da  smo,  vratari,
jedne  zemlje  tajni.
Da postoje staze, samo nama znane,
kada  gledamo se, ljuljamo oblake,
i tlo pod nogama,  kao da  nam  nije.

Neka  slute. Nek  misle.
Rastu  od  sujete.
Slepi   za  ljubav.
Nemaj  bojazni... kroz  njih  prolaze,
poruke tela,  što bih da pošaljem,
one  vrele, što prete, da zvezde istope,
neka  ti  slobodno  srce  ispune.
Čak,  i  ako,  prođem
kraj  tebe  bez  reči...
ramenom  samo  ću  tvoje  da  očešem,
zastaću,  toliko,  da  im  bude  teže...
Možda  se od  naše  žudnje  razbeže.
Ne smeta što noćas tako im izgleda,
da odavno nas, dušo, ne vezuju niti,
da se  među nama  paučina  klati,
ne smeta što misle,   zaborav  je ječi.
Njihova sreća nije sreća naša.
A razlikujemo se, još po mnogo čemu.
Što smo jednom  drugom  svja  i sve,
ne  treba  ni  da  im  se  dopadne.

I  dok kraj se bliži ovoj maskaradi,
niz  kičmu  mi  se  slivaju  ko  žmarci...
Red usana toplih, red prstiju mekih.
U delu kosmosa. Naša četiri zida.
Reči  iz  prostora obećanja datih,
jedne zore iza,  zauvek se važe.
Bile  deo noći,  al ne  i  prošlosti.
Bile  zov u  strasti, sada,  zov jedini.
Zvuk usana  snažan,  kad  vazduh  prereže,
da  poteče  krvlju  protiv  struje  njene,
sve, i  da pogled sklonim  zauvek od  tebe,
jedino na svetu ono što želim je.


субота, 22. јун 2013.

Sa previše je tuge...

Dva  duga uzdaha...
Na dva  liče  pitanja.
Slika, umesto  odgovora,
od  tvoga glasa,
od želja.

Dva  duga  uzdaha...
Čime se  da  zadržati,
reka  nabujala,
odakle  u  njoj  snaga,
da  presušiti  sama  sanja.

Dva duga uzdaha...
Od oka  do srca,
sreća  je lako prevarena.
Sa  premalo  je  tebe,
ovo  tuge.

Dva  duga  uzdaha...
Mesec  je  u  mraku  voleo.
Zvezdi  je  nebo  obećao,
samo za malo, ali svega.
Zajedno, do neba.

Dva  duga  uzdaha...
srce bi bilo mrtvo, al zdravije.
Svaka  reč  koja ,
iz  duše tvoje  ne  kapne,
žulja  ga,  i  grebe.

Dva  duga  uzdaha...
Jedan  da  laže  me,
drugi   da  sve  zna,
Kad  mogu  bez  tebe,
tad  nisam   ja.

среда, 5. јун 2013.

Izbor srca

Neću  ti poželeti   da  voliš.
Moglo  bi   te   i   zadesiti,
od  toliko  nesreće, kud sve!
...i jedno lepo  lice pred tebe.

Neću  ti  poželeti  da  znaš,
Ona  je  Ta. I ona  zna.
Dok  svoje  ime  govori,
ustvari, volim te. Zvao si...

Neću  ti  poželeti  da  misliš.
Naravno, pre  je  bilo potrebnije.
Sa  njom  izbora  bilo  nije.
Srce  zna,  preživelo  je.

Neću  ti  poželeti  bogatstvo,
lako  se  da  potrošiti.
Sjaj  očiju,  ruke  dve.
Ne  postoji  ništa  jeftinije.

Neću  ti  poželeti  uspomene.
Te  varljive, po meni,  sitnice.
Pravi  izbor  srca  je,  Sve.
Da  jedina  mera  ljubavi  bude.

субота, 1. јун 2013.

Sreća

Sreća je kad  kiša ne smeta usnama
da  se u  dugi  poljubac  spoje.
Kada  neke  oči  piju  sve u  nama.
Za trenutak, na mladost, probude sećanja.

Sreća je  kad  želiš da noć ne prolazi.
Nek sa  Zvezdama  Mesec  tiho  spi.
Magla  gusta nad  gorom  sakrije vidike,
da ni ptici ne dozvoli pojem da razbudi.

Sreća je kad  sanjaš polja  zrelog žita
i rumene  maline  kada  zamirišu.
Hladan izvor  u  šumi  kad napoji  žedna,
postelja  od  lišća  prihvati  umorna.

Sreća je  kad  pružiš  ruku  poverenja
i  da  umeš  čuvati  vernog  prijatelja.
Kad tužnom  možeš  da budeš  uteha,
a  tvoj  osmeh  mora da  ublaži  bola.

Sreća je  kad slutiš,  za laku noć, dodir.
Od  poljupca  u  kosu, naglo,  kad se preneš.
Kad miluješ  sebično  telo  pokraj   sebe.
Telo, koje  rukama  svojim  bi  da  vežeš.

Sreća je,  sve ono,  od čega  se prave
koraci života... Pa, i  večne slave!
Za čim  svako  zebe  i  čemu se nada,
sve što  želje  rađa i   sve  želje  slama.

Srećna je , i ona,  modra  pučina...
Kad  nebo,  nad njom , plače danima.
Vale, bure stvara. Time danak plaća.
Za  minute strasti ,  sastanak u  tajni.

Sreća je  šetnja u  tišini.  Duga.
Nauči da  nešto i ćutanjem  kažeš.
Da ne treba kompas  u  duši da nađes,
radost, koju zalivaš, dok sa  njome rasteš.



Nevažne reči

Nisam  ti  nikad  reči  poslala,
osim,  ako  su   deo  osmeha.
Možda sam te, jedino njime,
slagala  koliko  ne  boli  me.

Nisam  ti  reči  ni  šapnula,
ljubav ti , dakle, ni priznala,
i mene je, da kažem, oživela
ruka  koja  se u tvojoj zadržala.

Nisam  ih  nikad  ni  čula...
Reči, a  vredne  osećanja
Naježenu  kožu  mog  tela,
teško da reč bi, neka, podnela.

Prilazim ti. Bez glasa, onda.
Pa  opet, Ti  znaš  sve...
Ljubimo se. Tako je reč laka!
Bilo gde i  ikad, postojala.

Šta je bila...

Šta je  ljubav  bila  onda,
ako sad  je  nedostatak  tebe,
i  lutanja  cilj,  gde  je,
bez sećanja ko jedinog  spasa.

Šta  je  tuga  bila  onda,
kad sve više ima je u meni,
i šta  boli , ako,  odneo si 
deo  srca  i  deo  života.

Pusta želja,  šta  je onda,
kad osmehom  snove pričam, 
i  ćutanje  znam  da  brani,
taj  jedini  trag  ljubavi.

Ovaj  uzdah  koji  duši  godi,
šta sve nosi i čega se plaši.
Jedno ime,  ko  za  sreću zalog.
Jedan pogled, u kojem si razlog.



субота, 27. април 2013.

Za dvoje




                 ( Dušici  i  Dejanu,  23.april 2013.)

Kad dođe  dan  da  kreneš
ka Onoj,  koja  ide  ka  tvome  srcu,
budi  spreman,  u dobru,  i  zlu,
da  voliš -  baš  nju!

Ima  u  nama  svima  ono,
što stvoreno  je  da drugom damo,
samo  podeljena  sreća  na  dvoje,
znači  da  srećni  ljudi  postoje.

Uselimo  se  u  ono  srce,
kojem  smo  jednom  rekli  "da",
život da pravimo, jedan, od sveta dva,
samnom  ti,  sa  tobom  ja.

Poznaćeš  ga  po  muzici,
koja   piše  o  tvojoj  duši,
ako si  hrabra, nemoj  da  trepneš,
kad  dođe  dan  da  kreneš.

Kad  bude  teško, vrline  vaše,
krunisaće  napora  cilj,
nek  srce  ne  bije  bitke  samo,
hajde  mi  poleta  da  mu  damo!

Ne  pitaj  koliko,  ne  pitaj  kad!
Znaš  da voliš!  Poveruj   sad.
Da  budem  dokaz  dobrote  tvoje,
sa  nadom  od  Boga,  i  vere čvrste!


субота, 20. април 2013.

Redovi tuge

Odnekud noćas,  osećam stižu,
prilaze  mome  srcu   na blizu.
Više  ih  je, u  pravom  stroju  stoje,
ređaju  se  uzdasi  sa  malo sete.

Nisu  me  uplašili,  malo  prenuli.
Ta  mi  se  znamo, stalno pratimo.
Već čekaju  da  ih  zagrlim,  eto!
Prizvanima  se  osećaju. Jasno.

Sviđa  im  se  san  u  mojoj  kosi,
i suza  kad oko  umori,  uspori,
reč  kada  na  usnama  zamre,
i luta  pogled,  luta  na  sve strane.

Priđite! Budite,  mili  mi  gosti,
moje su vene,  vaše nove kosti,
moje  telo  za  vas  nada  nova
i  pluća  moja dišu , samo, s  vama.

Uđite! Uzmite, što  snage osta'.
Biće  mi  lepa,  krvi  nova  boja,
pojava  svetle  nije  mi ni  znana 
i dok me ima, verna,  samo  vama.

Nani Danici

Goreg  duši  postoji  l'  prizvuka,
osim  časa  samrti  kad  dođe.
Postoji  li  išta, sem  bolnog  jauka,
svežeg  daha,  s pomoći,  da  dođe.

Pa,  da  mu  se  nadam, tako,
ako  drugo, ne  mogu, ne  umem.
Uzeti  me,  Njemu,   biće  lako,
kada  sen  se  već  odavno  zovem.

Dugo  su  me  i plašile  ruke,
čupajuć'  me  iz  najvećeg  sana,
moćne  bile,  u  obliku  muke,
iza  njih  je  sve  postalo  rana.

Došlo vreme... Osta od života,
malo dana  sa  sve  više  jada,
malo dana, još  manje  megdana.
Živelo se... Bilo  bi  gre'ota,

da  na  Boga  duša  ima  žala.
Priroda  je  tako  namenila,
po  zemljici  da  svako  prohoda
i da  joj  se  vrati  iz  pohoda.

Šarene, nasmejane  mi  tuge
i  dandanas  kad  mlade  pogledam.
Ponese  me  da  proleću  cvetam,
al'  bune  se  decenije  mnoge.

U  noći  se  pojave  dok  ležim,
svi,  i  takvi,  uzdasi  i  sete.
Pomolim  se,  Bogu,  za  oproste...
Kadšto  slutim, pa sednem,  i ćutim.

петак, 19. април 2013.

Preko srca

Od  radosti  do  tuge,
od  suze  do  osmeha,
Ti, i  ljubav  nestvarna.

Na  korak  do  ruke,
predaleko   od  srca,
to, što  neko, zove  sreća.

Beskraj   preveliki,
zenica    premala,
"volim", da  reč bi  stala.

Od  gladi  do  žeđi,
od  svitanja  do  sna,
stalno,  jedna  želja.

Ako  nađem, izgubim Te,
ko  bi  rekao da  otrov,
poljubac  je.

Od  linije  do  kruga,
od   ničeg,  preko  srca,
do  smisla.


петак, 8. март 2013.

Ni da poveruje

Kada  duša  odluta iza gora
Kada  traži  kapi vode
Kad  izvor   pronađe  
                   Niti da počne 
                   Niti da se napije 
                   Nikad dosta da  bude!

Kada duša odluta  iza gora
Kada sazna  za  čime  žudi
Kada  radost gleda  očima  rođenim
                  Niti da poveruje
                  Niti da pogled skloni
                  Nikad dosta da  bude!

Kada  duša  odluta  iza  gora
Kada  ljubav  ne  sluti  već  joj  služi
Kada  oseća  strepnju  sa  srećom
                 Niti da voli
                 Niti da prestane da voli
                 Nikada  dosta da  bude! 

уторак, 12. фебруар 2013.

Do apsurda

Da  sam   samo,  Ona
Koja  Te  toliko  voli
i  ume   da  to  ispriča.
A  nisam. Ni  izbliza.

Jesam, možda,  kroz  kišu
umela  da  Ti  naslutim  Sunce
i osmeh  da  vratim  gde treba  da bude
sa  usana ,  u  srce.

Znala,   što  nisam  htela.
Htela,  što  se   ne   sanja.
Povukla Te,  iz  mirnog pakla
hladnim   prstima   raja.

Bio bi  srećan,  al  maltene...
Verujem,  ni  to zbog mene.
Ako se  sećam  samo  sad ja,
da  nasmejala  sam  Te  do suza.

Imao nada,  i  snova.  A ja...
Umela da  ih  lepo pokvarim.
S lošom  se  voljom  rode  aveti,
kad  ne  znaju  kako  je  živeti.

I  trajati,  trajati... Želeo si.
Sa  mnom?  Lako se  činiti?
Niti  sam  čula  za  vrednosti,
od  kojih  se  ne  može  otežati.

Baš  Tvoje  oči.  Baš Ti.
I  to  su  romantične  reči.
Nespojivo   čime  povezati,
ja,  i  ti  strani  jezici.

Taman  kad  svi  odu  negde,
da  dosadim  umela  od  priče.
Baš  sve  i  liči  na  mene,
prizvala  radost  u  beznađe.

Ogrnula  bih  je  kao  sada
i  led  bi  sav  otopila.
Samo,  rećićeš... Čime?
Kad  srcem  sigurno  nije.

Nekako  sam  bez  dara.
Od  nas  se  čuvam . O, apsurda.
Neka  budem  i manje  srećnija.
Jer, Ona...ume  i da  ispriča.



среда, 6. фебруар 2013.

Sećanja

Cepa  se  negde  u  grudima
organ jedan,
a od  velikog  je značaja.
Jer, već  ludim!
To nisam  više ja!
Nepoznata,  nova.
I  te  grudi,
nisu  više  moje.
Poznajem,  jedino,
s  prstiju  se  slivaju,
u potocima...
Sećanja.

Za Meseca

Jutro  govori.
Sunce se rodilo.
Ispred običnog  dana.
Jednostvano,
Mesec  je  došao
i  celu  noć
za  sebe  kupio.
Ponudio  je  što niko nije,
i  dobio  što  niko  ne  hte'.
Hvala mu,  veran je bio,
za  jedan  pogled  kad  je
samo  toliko  tražio.
Sakrio  se  u  svojoj  moći
da  zvezde  nebu  daruje.
Otkrio  je  jos  vrednije,
i  mrak  se  pravi
barem  od  dve  boje.

Lažu me, lažu...

Usne tvoje, trešnje zrele
lažu  me već dugo,
da ti duša  spava  u  mojim  grudima,
da  sam  sreća  tvoja,
tih  trešanja  zrelih  požuda.

Oči  se  tvoje  odavno  kriju
iza  svake  reči  meni  upućene,
iza  reči  k'o  iza  bedema,
oči  tvoje,  ta  tuga moja.

Ruke  me  ne  grle  kao  nekada,
ruke tvoje,  nežni  okovi  moji,
lažu me, lažu... dobro  znam,
čvrstim   stiskom  svojim.

Mrtvilo

O, presvetli dane!
O, premrtvo lice!
Zašto si  se probuditi  hteo.
Zašto si  vapaj  slao  kroz  noći.
Koga  to  za  pomoć  molio.
Čime bi, danu,  da  se  rodiš.
I  kako  lice, ti  bi  da  živiš.
Ko  da  te  nosi.
Kuda  da  vodi.
Umrlog,  a mladog
iz neverice...
Čarobnjak,  šta sam.
Da  ti   donesem  Sunce,
u  ravne,  mračne  crte.
Kako da  ti  poklonim  ljubav
u  tako  prazno, hladno  srce.
Koja  bi mogla, ako  postoji,
radost  da  ti vazduh  vrati.
Kako  bi se  zvao  u  novom
posle  ljubavi  životu,  dragi.

среда, 30. јануар 2013.

Pišem...zato...

Pišem  obično  lako.
Valjda, jer govorim teško.
Jedva  glava  uspravna  je,
pred  silnim  rečima  savija  se.

Pišem  obično  malo.
To  je više  nego  što  treba.
Al'  to malo mi pomaže,
bez  tereta  letim  lakše.

Pišem  obično  onda,
kad  me  slome  od  vrlina.
I uvek.  I nikad.
Kad  je  previše  srcu mira.

Pišem  obično  neobičnima.
Retkim  samo  pticama.
Tako,  pevam  iz  kaveza,
mada  nisam  bez  krila.

Pišem  obično   zato,
sama  sam slabija  jako.
S  pesmom  i tugu  sačuvam
kad  ništa  drugo nemam.

Pišem  obično  tako,
da  preskočim  sve  bitno.
Kad  srce  zaboli  i ruka stane,
i  nigde  reči  prave.






недеља, 20. јануар 2013.

Kraj

Umirem,  umirem...
Sve  iz  mene  iznesite.
Iz  moje  mašte  otiske njegove.
Iz  krvi   otrov   proterajte.
Neka  me  puste  kandže,
olovne,
da  spim  snove,  od  mreže  paukove.
Tople i  lepe, uspomene
nek gore, ako su
bez nas...
Dim neka se  sretne sa  vetrom  tuge.
Strasti  i  želje,
vrele, a sad  tuđe,
neka  sa  nekim  drugim  se  bore.
Ja  nemam  više,
nemam   čime,
hraniti   u  sebi,
bez   danca  ale.
Ludo si,  srce! Odustani.
Za  tebe   nisu,
i   nikad   tvoji,
koraci  što  idu
kroz   guste   noći,
za   tebe   nisu,
nema  pomoći.
Umirem,  umirem...
Jastuk   se   odriče,
reči  koje  su  na  njemu  nastale.
Vrhovi  prstiju  kao  da  prete,
nikada   više   da   osete.
Samo  je  jedan  uzdah  u  meni
ceo. Kao i  život  celi.
Ako ga  ispustim  iz  duše  svoje,
umirem...
i  s  njim  sve  ode.

Nestrpljiv ili...

Dobro mi došla,  ljubavi!
Dođi, ne čekaj...
Ne stoj...Požuri!
Evo me pod jorganom što trpim,
svedok je  danima gde  žudim.
I  njega  nosim, u  tuzi  druga,
moje  utočište,  jedina  pruga,
kojom   si  otišla, al' vratićeš se,
u  srcu   što  živi,  jedino   je!
Zagrli  me, najjače, da  osetim.
Ne govori,  sada  me ljubi.
Dosta  su   reči   uživale,
kroz   naše  noći   i   dane.
Naše  su   razdvajanje  ublažile,
telefonske  vrele  linije.
Sada  si  tu,  kraj  mene,
tvoja  kosa  što blista,
toplota   tvojih  očiju,
da  li  je  stvarnost , zaista.
Došla  si,  najzad, dušo!
Toliko dugo  te  nema.
Razum sam  sasvim  izgubio,
u  ludima  sam  društvo  našao,
strpljenje  mi  više nije  vrlina,
paranoja  je  jedina  tema.
Sanjao  sam  te,  opasno i ludo.
Dozivao,  vikao...
Srcem   ludih  želja.
Snagom  čeličnog  tela.
Dobro mi došla, najdraža!
Ne odlazi  više  od  mene.
Voleo bih  te bez  prestanka,
do kraja noći,  do kraja  života.
Ne odlazi,  kada  te  molim.
Bez  tebe  teško  će  mi  biti.
Ako se  sam probudim,
odustaću  od  svega  što želim.
Ako je  moje  srce,
ubogi,  trošan  drug,
nemoćan  da  te  zadrži,
čemu  će  mi  sva  snaga
čemu onda, otkucaji  iz  njega.
O dođi,  ljubo,  ruci
koja  te  iz daljine  miluje
i  koja  pusta,  prazna  je,
kad  te  nema  miruje.
Samo kad  si  tu,  živa  je,
za  putanju  njenu  noć, malo je,
nežnosti  tvojoj,  najmilije,
smeje se,  k'o dete  raduje.
Tvoja  mi  blizina  nedostaje,
pa  na  smrt  k'o  da  me  osude,
al'  dugo  me  muče, ne ubijaju,
ime  mi  tvoje, drago,  spominju.

Kao rastanak

Pomoćiću  ti, sigurno sutra.
A,  ti , pokaži  rukama,
reci  kako  da  zagrle  te,
šta  sanja,  šta  želi  srce.

Voleo  šta  bi, da  poneseš,
iz  noći  ove  lude.
Koliko  zvezda  da  čine
putevi  iz  sobe  ove.

Da  li  da  lažna  sreća,
oboji  zadnje  nam  čase,
na usne da stavim  malo,
iskrene,  tople  tuge.

Da pričam,  da ćutim.
Da gledam, da žmurim.
Pomozi mi,  kaži...
Šta  te  srećnim  čini.

Pogled, da  bude, sa osmehom,
il'  zamišljen,  negde  daleko.
Telo,  da  se  od tebe odmakne,
misliš da,  bilo  bi  bolje.

Samo  je  jedno  rešenje.
Od  tebe  sam  jutros  otišla.
Mir  tvog  srca, nek  kaže,
jesam li  ti , dragi,  pomogla.


Ćutanjem...

Ćutali smo. Svako  za  sebe.
Mada ni  tada  nismo  prestajali,
da mislimo.  Svako  za  sebe.
Tek,  ponekad  bi  se  pogledali.
Pa  bismo  opet, još više ,
Ćutali.
Zagledani  u  nemoguće.
U oknu  prozora  uhvaćeni.
Sami,  a na delu,
ćutali   smo, skoro o  svemu.
Mislili smo... Ako sad  neko,
uhvati   naše  Ništa  i  Sve.
Šta onda?  Kako  se  rastati?
Od  reči  u  ćutanju  nastalih.
I opet bi  se  pogledali.
Jedan  osmeh  bi  da  potvrdi,
da  lebdi  oko  naših  glava.
Nešto  se  tiho  igra  sa nama.
Sukobljeni su,  a  nežni  i  jaki.
Duhovi su,  a  slobodni.
Ima  li  lepše "borbe"... Il'
Ne  marim  kako  se  kaže.
Ulazili  su  u  naše,
neizgovorene  velike  reči,
mnogi,  neki  ljudi...
A  mi,  ljubomorno  i  sebično,
po  ćutanju  bi  nešto  rasuli,
za  kratko  sebe  u  dodiru  sakrili.
Drugi  su  u  našem  prostoru  pričali
i  svoje  živote  donosili.
...A  mi  smo  ćutali .
I skupa.   I  sami.
I ponekad  bi  se,  samo,  pogledali.



( "Ljudi  se  poštuju  rečima,  a vole ćutanjem "  Mika  Antić)

петак, 18. јануар 2013.

Pevaj mi tiho mati

Pevaj mi  tiho uspavanku, mati.
Da se  u  tvom  glasu  sa  snom duša sreti.
Da  se  tamo  smejem,  i  lepo  mi bude.
Teško  je,  mati,  razumeti  ljude.

Zagrli me,  mati,  poljubi  me  nežno.
Život  mi  je  mračan, bez  ljubavi  puno.
Bliskost  nikom  nije  jača  strana,
pa  sam  često  sama, od tuge umorna.

Nisam  malo  dete,  al'  te  isto molim ja,
da  ostanem  u  tvome  naručju  do jutra.
Nema, mati,  širine  tvoga   zagrljaja,
niti  igde  topline  k'o  s  tvojih  dlanova.

Uspavanka  tvoja  uliće  mi  nadu,
da  mirne  mi snove  nikad  ne ukradu,
i  kad  s  neveselim  srce  bitku  bije
plod  ljubavi i  ja  da sam  nečije.

Nismo  blizu  mati,  al'  me  veruj  miju,
vedrina  i  milost  iz  tvojih  očiju.
Zadremala  toliko  u  tvom  krilu  glava...
Pusti je,  mati,   neka se  slatko  naspava.

Duši  su  mi  uvek  bili  spokoj  i  spas,
sećanja  na  tvoj,   najdraži  mi  glas.
Dok  se  osmeh  na  lice   ne  vrati,
pevaj  mi  tiho  uspavanku,   mati.

Lepota Dunava

Malo je puta  srce , iskreno, zadrhtalo.  Hladan znoj,  klecaju kolena...Ili sam samo sanjala?
Ne sanjam  li  možda  i  sada?  To je znači, Ona! Njoj se dive, pišu joj ode...Ona što spaja tokove brojne,  i s njima sudbine,  reči,  ljude.  Večita pobednica.  Lepota!
Lepota Dorćola,  Dunavskog keja...Sivoplava, lepota Dunava.
~Da li je stalo?
~Srce?
~Ne, vreme?
Gledajući nizvodno reku, gledam sebe...Odoše da se ne vrate.  Detinjstvo i čarolije razne. Ponovo živim školske dane,  prvo letovanje,  simpatije,  pahulje...Osećam  neku  jezu  pred  spoznajom  sebe. Stresam se...Zar je već zima?  Ili nje oduvek tu ima.
Tišina  jeziva  plava,  predamnom  što  ćuti,  nešto valja.. .Oči u oči.  Izdržaću  duže  od  tebe, svu oštrinu tvoje  pučine,  tvoje vetrove,  neme opomene.  Izdržaću.  Hoću li?  Duže...
Da  li  od  danas  starim? Nekako  lošije  vidim.  Samo  nazirem,  možda  nekom   srećnom  greškom umesto  bezbrižnih  igara  pod  Suncem , neke  nove  dileme,  i druge,   neke ljude.  Ima  li  mene koju  ne znam  u  toj  polutami,  koju   znam?
U   nedorečenim,  nedomišljenim,  nedomišljastim   mislima?  U  tim,  telu  novim pokretima,  živi  li se sa starim navikama? Ne  vidim  sreću  u  pokušajima  života... Znam, ona se vešto skriva.  Ona nas čeka. Čeka, valjda.  A čitav  život  samo  igra.  Je  li  fer  igra,  ne znati  šta  te  čeka? Možda  i  jedina moguća. Da li  uvek  treba  pobediti? Može  li  se  i to desiti?  Da li  se  bez  borbe  predati?... I onda, je  li  fer prihvatiti?  Prihvatam  li  time  tuđu  naklonost kao jedinu sreću kojom  dišem i dalje   ili   poklanjam  svoju  nesreću što ipak  nisam ni među mrtvima.  Takvi pokloni  da  ne  znaš  šta  sa  njima.  Nepraktična  crta  veoma  praktičnog  života.  Odakle više  hrabrosti  za,  ono, samo slutiti...
Samo ćutati...Tvoj je odgovor na sve. I ponekad  se  uzburkati.
A mogao  bi  ti  i  više.
Prihvatiti  na  poklon  dušu  što  izgara,  još  uvek u  sebi  tražeći sebe. Ili  biraš  da  i  dalje  slušaš  krepke  reči,  molitvene.
Pokloni  mi  minut  snage  svoje.
Daj  da  budem  nijansa  Dunav boje.
Učini srce  mlado  dostojnim  divljenja  tebi.
Ispuni  oči  magijom  neprolaznosti  svoje.
Očaraj  telo  da  te  se  seća.  Da  zadrhti  i  kad  te  napusti... dah  tvoj  nek  lebdi  ispred njega.
Pokloni  biću  ovom  još  samo  tajnu  dubine  svoje.
Nauči,  da  ponos  i   vedrinu osetim  i  kad  ti  ne  budem  blizu.
Zašto  si  noge  moje  vezao  za  obale  svoje ?  I kako  ću  slomiti  želje  u  srcu,  za tobom,  kad se rode.

уторак, 15. јануар 2013.

Milovan, deda

Nisam ga  poznavala  mnogo.
Taman toliko da mu se radujem.
Danas  je  radost ili  sreća, sve je,
to selo, to  moje  detinjstvo.

Sada kad razmislim, stvarno šta je život
bez  tih  lepih dana, nikad znala  ne bi'.
Minuti  najdraži,  ni  sad  lepših  nema:
u  naručju  sam  dede, dok se spušta veče.

Možda su ga  moja  pitanja  umorila.
Ne spava,  valjda,  sada  zbog  toga.
Pričaj mi, deda, pričaj mi...
Kako  su  te  Nemci  bolesnog  vratili.

Smeje se. Prilazi  k'o  malom čoveku,
on,  veliko dete, recituje   Zmaja.
U svakoj  je  pesmi  našao  pouku,
toplim  me  mlekom  hranio  iz  ruku.

Brzo sam  za  njim  ponavljala  reči,
dečijih pesama,  što  se  do sad pamte.
Još srećnija  oko stola,  vijala  se,
deda će me učiti  i mice,  i karte.

Noć  je  rana, a  selo  već  spava.
Meni  priča  jedna  seda   glava.
Do zida sam, on sedi  sa  kraja,
nežno me od  hladnog  zida  ušuškava.

Jurim  jutrom do bunara za njim.
Gledam  kako  kosu otkiva na travi.
Nosim ručak, manjerka o ruci se klati...
Putem kači,  i za večnost trag ostavi.

Tamo, deda  naređao otkosa  po brda.
Red šarenog  cveća,  pa zelena trava.
Zove me,  našao sitnih je jagoda,
čeka da ih oberem i kosu ogleda.

Na grani  drveta obešena bluza radna.
U  hladu  se balon  vode odmara.
Na  stoljnjaku  prirode  obeduje dvoje,
jedan vredni  čovek  i unuka mu, mala.

Ona spava, sanja

O, zli duhovi pustite me!
Zbog  mene  sada  spi ona
u  čijim  odajama  bio sam,
gospodar  jedini,  i  sluga.

O, mili  dusi,  smilujte se!
Čujete  li,  zove  mi  ime.
Vidite   li,  šalje po mene,
kočije  svoje  svečane.

O, dobri duhovi! O, oci!
Budite  sada   svedoci,
silazi  nebeskim  koracima,
meni   grešniku,  do  srca.

O, zli! O, dobri!  Milostivi!
Što zgreši,  nebo  nek  oprosti.
Samo dopustite  da  takne,
zlatna joj  kosa  mi  lice.

O,  duhovi,  u  duši  vetrovi!
Jedina  stazo  do  njena doma.
Pomozite... i dalje  kuca,
ovo  srce  što  je  ispunila.

O, dusi snova! Dodjite!
Umirite  misli  njene.
Nek oči mile, dok sanja
zatvori zauvek ruka moja.

Sve nešto

Oko  snova  mu  platu  neku  mrežu.
Možda  veću  i  od neba  sama.
Svi  bi  hteli  da  od  njega  uzmu,
sve  vrline,  pa  i  deo  mana.

Kažu  da  se  sreća  rodi  sama.
Kažu,  lažu. I nju Neki  prave.
Retke jesu,  al  uvek  vesele,
oči  koje  tišini  su  sluge.

Ne  veruje  mnogo  ni  životu,
al  u snove  mora  makar malo,
gde da  ima   zanoćiti  lako,
kad, sve  nešto,  postane  preteško.

Kad  zatreba,  prizvaće  godine.
Neka  nisu   uzaludu  prošle...
Jedno vreme,  jedna  uspomena
ne  ostavi  ni  nas  bez  pomena.

Naše lepe cipele

Ostavi mi, molim te,  cipele
sa  prašinom  naše  mladosti.
Ostavi  na  njima  priče...
I snegovi,  i kiše.
Ostavi mi, one  tragove,
na  đonu  srcem  urezane.
One  osmehe  što  prijanjaju,
kao  krema, od  koje  sijaju.
Ostavi,  u  njima  nežnosti...
Toliko da  ne  mogu  plivati,
u njima,
kao  dva  groša,  iskrena  oka.
Ostavi  mi, te  stare  cipele...
Što  su  razumele.
Što  su  nas  vodile.
Što  su  najtoplije.
Samo u   tvome  društvu,
najudobnije.

Ljubav je privilegija, ali bogova

Neću  da   dozvolim  da  ste  kraj  mene.
Ne   želim  da  znam  sve  vaše  jade.
Nemojte  pričati,  kad  me već  trujete,
vi,  koji  u  ljubav  ne  verujete.
Priče  su  vaše  davno  ispričane.
Još  neke  fraze  u  njima  stoje.
Vaša  srca   su  odavno  sama,
kao da  tu  ljubav  nije  odrasla.
Kažete,  gluposti... Ali, da  ste  tražili,
ne  biste  našli, od te reči , reč prostiju.
Kao  što  vam  je  srce  prazno,
telo  je  običan  zbir   kostiju.
Strast,  možda  postoji... Ali,
ne  verujem  da  ste  to  osetili.
Jer da  ste  se  na  toj  vatri  pekli,
rečju  strast  se  igrali  ne  bi.
Lažite  samo,  ništa  ne  mari.
Sami  ste  život  nazvali  izabrani.
Neka  je,  za vas,  to onaj  pravi.
Pustite,  nek   meni  ostani  vekovi  svi
za  minut  ljubavi  "proćerdani".
Pričajte ...i dalje verovaću sebi.
Vatru  ne  možete  sakriti  kad  gori,
bol  ne  može biti,  a da  ne  boli...
Šta  bi  to,  po vama,  moglo  biti
ako  vec  prava  ljubav  ne  postoji.
Gledajte ...niste me rastužili.
Ono  što   vredi  srce  će  nositi.
Život  se,  i  na  tome,  može  graditi.
Čovek  je  bogat  samo,
onda  kad   svoju ljubav  poznaje.
Iskreno  srećan,   samo  tad
kad  zaljubljen  je!  

Probudila si, Di

Probudila si  nešto u  meni.
Ni sebi  ne  znam  objasniti.
Način  na koji si to uspela...
Tako  luckasta  i  neozbiljna.

Daj mi reci,  života ti...
Kako si  uspela  ispuniti,
to krhko telo, ta snaga duha,
i  delić  jedan  moga  mozga.

Smej se,  smej...i  ja  bi'
Da  sam,  slučajno,  kao  ti.
Da znam da složim  sve kockice,
tako da  pridobijem  željeno  srce.

U njemu si.  Šta  sada  biva.
Igraćeš  se  svojih  igara...
No , i  ja  sam  luđa, povodljiva
kad  sam  ti  tako  što  dopustila.

Eto , i  takve  srećemo jude.
Donekle pametne, odnekud lude.
I takvi  se  trenutci  dese,
koji  za  njih  izrode  pesme.

Srce  je,  zaista,  čudna  naprava
kada o  tebi  išta  oseća,
i ova  duša  da l'  je  normalna,
kad  ti  joj  posta  inspiracija.

Čudim  se  još  i  svojoj  ruci.
Brzo  se  protiv  mene  okrenula.
O  dragom  ko  da  je  pisala,
silinu  je  odjednom  čudnu  dobila.

Šta  da  se  radi,  kad tako je.
Rođeni  smo  da  bi  birali
puteve  života ,  staze  do srca
ne  bi  li  i  svoja  ispunili.

Ne  reci  da  se  prevario,
moj  život,  kad  je  kraj  tebe  stao.
Kad  šapnuo  je ,  potrudi se...
Prijatelji  lako  ne  gube  se.

Da  veka  ima ,  kao  i  sve.
Ne  zna  da  pruža ,  oplemenjuje.
Uzaludno,  izgubljeno  vreme.
Neiskreno... Ne reci da je.

Kad zaspiš

Noćas  kad  zaspiš,  doći ću.
Da  ti  ukradem  odeću.
Da  ti  zarobim  postelju.
Da  te  ostavim  bez  reči,
i bez  ljubavnih  maštanja.
Da  ti  oduzmem  noć,
u   njoj  si  ko zna
zasniti   šta  hteo.
Da  te  na  muke stavim,
u  zemlju  čuda  da te vodim.
Da  ti  pokažem  kako
u  maju   trešnje  zru.
Kako  plodovi  rumeni
slasti   svoje   dobijaju.
Da   ti  dohvatim  nebo
gde je  sva  nežnost  zaspala.
Šapnuću  ti kako  je probuditi,
a  da  ne  prestane da sanja.
Da  ti   pokažem još  koliko
za  ljubit'   treba   dara
i  kako  milja   malo  je,
kad  duša  sa  dušom  spava.

понедељак, 14. јануар 2013.

Javna tajna

Ako ti  se  ikada, pred drugima
imenom  budem  obratila...
Ne veruj mi,  ni mojim rečima.
Jer, za druge,
nisam  te nikad  poznavala.

Ako  ti  ikad,  pred  drugima
laganim  koracima  budem  dolazila,
i  tada  sumnja  će  nositi  noge.
Nikad  ti,  za  druge
nisam  prilazila,  ni  blizu  bila.

Ako ti  se  ikad  učini,  pred drugima
da  te  moje  oko ne gleda, već doziva...
ne  veruj  mojim  očima.
U pitanju  je, za druge,  prevara.
Nisam u  tvom pogledu  nikad  uživala.

Ako  ikad  primetiš  da  drugi
čezne  za  mojim  usnama...
Onim  što ih  je blizina  tvojih  topila.
Dozvoli mu,  jer ni tvoja,  za druge
nikada  nisam  ni  bila.

Ako  ti  u  vedroj noći,   ikada
na   liku  mom  dah   zastane...
Ne čudi  se,  jer  jedina  je  istina.
Pred  drugima  budi  spokojna  srca.
Jesam  te  po zvezdama  poljubila.

Kad pogled njegov u zvezde pretočim

Kad  pogled  njegov  u zvezde  pretočim,
činiš  mi  se  mnogo kraća,  noći.
Ako  poljupce  povetarcem  zovem,
svako sam  jutro u  naručju  tvome.

Budeći  se  kraj  tebe ,ubila  bih dan,
što  mi  snove  ruši  i tebe  odnosi...
Ali  tajna  sreća  u  sledećoj  noći,
kad  te  opet  meni  u zagrljaj  vrati.

Dok  prolaze  svi,  bez  tebe, dani
avgustovske  toplote   pijani,
ne  prolaze  sećanja  kroz  noći.
Ne  čine  te  daljim  kalendari.

Kilometri  u  dnu  duše    stoje
da  se  putu  ne  zagubi  sjaj.
Tvog  bih srca  samo ja da  nađem
onu vatru   i  posle   nje,   žar.

Sad  kad  nebo blista,  ja  priznajem,
snaga  ljubavi  samo  plamen  stvara jači.
Kad ne  želim  tugu, što mi je san toči,
kad  pogled  njegov  u  zvezde  pretočim.

U sreću

Ne znam   ništa  o  sreći.
Ali  uvek  postoji. Uvek, tu je.
Jedna osoba, a bezbroj nedostižnih
osobina. I  još, njegova sreća.
Za nas ostale koji  učimo  se,
koji bi da  pokušamo  je ,
za  nas, koji teško joj poverujemo...
a to tako izgleda lako,
sa njim .   Za mene.
Ne znam  ništa o drugima.
Ni o njemu,  skoro... pa ništa.
Ali  verujem  u  njegovu   sreću.
Ona  je jedina, da znam,  dopustila.

On o svojoj ljubavi

Muzika  jednog  glasa.
Hoće  li  prestati  ikad?
Ne  govorite  mi, ako...
Ako  Boga  znate.
Vi  ne poznajete.
Ni nju , ni  njen glas.
Ni  sazvežja  sva.
Ni u  vremenu, od nas, trag.
Njen  me osmeh  ne  greje.
Gori me.
Ali  ne  bežim.
Jer  ne  spašava  me.
Da samo  ne prestane.
Da  ne  stane...
Sa  usana,  tog mučilišta,
nije  me smela  ni  zvati.
Niti  bih  znao prići, da jeste.
Uvek mi  tiho govorila...
Samo da nebo  mi  sačuva
u  njenom  snu  malo  mesta.
Da   svrati   srce   moje
kad  iz  tela, ka njoj,  krene.

Moć(ne) ljubavi

I  to  je  ljubav...
Kakva  beda.
Sve  želi , i sve bi htela,
A Ništa da je premosti.

Glupe  li  reči...
Budalaštna  takva.
Otrovna  il'  olovna,
A  tako  Neophodna.

Prostih  li  očiju...
Baš   ništa   ne  znaju.
Jadni  koji  ih
Dušom nazovu.

Ruke  imaju  ulogu...
Al'   koju?  Recite  prosjaku.
Nek'  uhvati , k'o  koricu  hleba,
Neke   tajne  Poverenja.

Njena je želja

Brže ću  proći , ako uz mene
ostaneš sada,  pa do jutra,
stazom  koja  mi  se  pružila.
Ona  bez  povratka.

Neka  me  jedno  jutro  prevari.
K'o  novu  osobu  nek'  me probudi.
Tako  tek   mogu  preboleti...
Slušam  te, samo,  pričaj mi.

Posle  ću   biti  kao dete,
koje  zna  da  veruje  u  bajke.
U  času  kada  sve  lako  je,
odluka prava, to je , zar ne?

Dozvoli  mi  da  kažem  i  to,
retke  su  reči  svo  moje  znanje.
Sebično je, al' i to zadnje...
Nek'  prosto mi  bude sa  tvoje strane.

Osmeh  na licu ti,   biće  mi,
trag  u    svemiru,  jedini.
Linija   usana  koje  prilaze  mi,
granica  kojom  ću  pregaziti.

Uspavaj   me  u  zagrljaju,
živog  mrtvaca  u  lepom  ruhu.
Kad   mirno  zaspim   kreni  i  ti.
Nek'   tužnog  te  niko  ne  vidi.

(Urgentni centar , Beograd, 05.12.2003.)

Noć, Ti i ja

Ti  voliš  noć,  kao i  ja...
Tiha je,  razume osećanja.
Misli  se  sporo i malo.
Ne govori  se, ne  glasno.
Planira  se i  pamti  dugo.

Ja  volim mrak,  koliko  i  Ti...
Pod  zvezdama  volim  da  bežim.
Da  pratim  želje,  poziv  Tvog  tela.
Uvek  me  uplaši  isto:
Baš  sve  bih  smela.

Ti  voliš  mesečinu da krojiš...
S neba  po  meri  mojih  ramena.
Koliko  u  šaku  jednu  stane.
Za susret u godini,  kažeš,
Dovoljno je.

Ja  volim  cveće koje  ne cveta
i  vreme  koje  ne  zna  da beži.
Volim  muziku  koja  se  gleda
Dodir  koji  vazduhom  spaja
i  kameno  srce  u  grudima.

Ti  voliš,  možda,  malo  i  mene...
Krive  su  oči,  sve  su  odale.
Ako  me  večeras  čekaš  negde,
a  mene  dugo  i  dugo  nema...
Umrla  sam  za  Tobom. Izgorela.

недеља, 13. јануар 2013.

San o ljubavi

Sanjam Tebe...
Sanjam noći  jedne. Oči Tvoje.
Srušile  se  na  mene.
Predivne, teške, k'o stene.
Pritisle  lepotom  na  telo  moje
i  sravnile  s kamenom  kosti ove.
Pod  njima  nema  sunca,  sjaja.
Dana  ispunjenog  ljubavnim  zanosom.
Ne postoji, jer  se  i  ne  rodi
Iz  braka...
Gde su zvezde i duhovi
tajnom i čežnjom spojeni.
Očima što pogledam, sve su brze reke.
Teku prema meni,  pa od mene beže.
Potoci  njihovi  su  potopili  srce
i ostavili da pod belutkom hladnim umre.
Na očima  zavese,  rukom su  sudbine,
obesili svatovi tvoji.
Da vide svoju tugu, ipak, da kazne me.

Iz  sna  se  naglo  probude,
da  Te  pozovu,  požele usne...
Al'  na  njima  su  rešetke,
da  glas  se,  slučajno,  ne otme.
Strepe  usne  od  istine
i,  kome da   zbore.

Uzalud se noću, kada drugi zaspu,
ruke od  tela odmaknu u stranu...
Pružaju se da otputuju
ka  ruci  Tvojoj,  ka Tvome licu.
Uzalud je,  jer...
Jos  samo u snu,  bića  se  naša  dodirnu.

Milica

Dakle...

Htela  si  da  budeš  balerina. "Po sistemu":
Da hodaš po nečijem srcu  bosa.
Kao leptir,  Ti,  letnja rosa
Ulepšavaš  nam  svima  kutak  života.

Tako  lepršava,  nežna...
Kao  lik  si  nekog  romana.
Sresti  osobu   nalik  Ti,
Vid  je  sreće,  veruj mi.

Lepotom, dobrotom  inspiracija.
Nesvakidašnja  snaga  iz  Tebe s'ja.
Tvoje  crte  da  opiše  treba
neki  dobar  pesnik,  ne  ja!

Slikar  iskusni  trebao  bi
da  "lovi"  pogled  očiju  ti' .
Izazov  će  biti,  ali  neka.
Pusti  ga  makar, nek pokuša.

Može  se  ovako do  sutra...
Cvetu,  od  drugih   mirisniji.
No, cilj  moj je,  samo  napraviti
na  oštrom  licu osmeh,  najtopliji.

Makar  za  kratko:  Zaboravi,
ružne reči. Nisu svi  tužni  stihovi.
Ako je  i  od  mene  bilo ih,
Sve,  i sa ovima,  oprosti.

Znam i  da  hoćeš,  jer  Ti:
Naša  si  vodilja, dobra  vila.
Kako to  izgleda , biti smela...
Na tome, na svemu, hvala.

Šta  bih  mogla  da  poželim  Ti.
Svime što vredi,  ovladala si.
Sačuvaj  mi  malo u srcu  mesta,
i utehe  dovoljno za  dva  života.

Želim  Ti, želim : Vedrine!
Sa  dragima , za  pamćenje dane!
Život  pun,  al' dešavanja  pametnih.
Ostrvo  prijatelja,  al' vernih.

Želim  Ti, bar  jednom :  Sreće!
Na pravom mestu, u pravo vreme.
Nek' onih dana što manje bude,
za bolje sutra,  bez nade...

Sa  svakom  godinom  hrabrosti  više.
Jer  ostvarene  želje  nove  rodiće.
Da  primiš  deo  dela  ljubavi,
koje  svima   poklonila  si.

Pa , Mici...

Pitaj  srce,  da  li  htelo  bi.
Il' duša  tvoja  da dozvoli mi.
Za sve  što uzdah otme mi,
Na Tebe, da kažem , liči mi.

петак, 11. јануар 2013.

Sestra Jelena

Ti  si  moj  ponos  i  dika.
Moje  zadovoljstvo i sreća.
Moja  osuda  koliko  nagrada.
Ti,  za mene, jedina, moja.

Moja si mladost,  veselje.
U  tuzi  radost i sažaljenje.
Moja si snaga, nit moga bola.
Do groba, draga moja.

Moja si  pratnja u  bedi
i moje  društvo u  piru.
Moja  razonoda  i  igra.
Stalna,  neiscrpna  briga.

Moje  si  sunce  iza  kiše.
Tu si  kada  drugi  nisu  više.
Veliki deo  si  moga  tela,
od  srca  bar  pola  dela.

Moja   hrana  si  i  voda.
Iz  kandži  izlaz , sloboda.
Moje  si   misli  celina.
U crnilu  kad naiđe,  belina.

Mome  si  osmehu  razlog.
Sudbini  mojoj   zalog.
Mojoj  si  duši  stalni  gost.
Naboj si , i s pesmom  most.

Moja  si  vedrina  i  toplina.
Tamnim  noćima  mesečina.
Kako siromaštvu ti  si  milina,
Jednaka u bogatvstvu sva silina.

Moj si  zaklon  iza  nepravde.
Štitiš me  kad   svi  mi  sude.
Melem  si  od  lekovitog  bilja.
Bez  tebe  nije  lanac  do cilja.

Moja  si  širina  iza  granica.
Na polju lutanja  zvezda Danica.
U  stereotipu  uvek  razlika.
Dugogodišnja  lepa  nivika.

Moja si  lepota i  kad se stari.
S tobom  za druge se ne mari.
S tobom  se  ružno  zaboravi
Makar i da  glas  tvoj  se  javi.

Moje  si  zdravlje  i  groznica.
Ka  drugima  put si  do srca.
Mom si ćutanju  prisustvom dana
i svaka moja  tvoja je  tajna.

Nema  na svetu dva bića ista.
Ponekad  smo i mi dva sveta.
U mnogo čemu , reći, razlika.
Sličnošću  neminovno zbližena..

U mojoj  patnji i  patnja  tvoja.
U sreći  tvojoj  moja  je  veća.
Posle svega  uvek mi  podrška.
Ti  i  ja,  u glavi   dva  oka.

Ako pitate...

Pitaju me često da im, kako, pokažem...
Da kažem bih ...al',  ako ih slažem?
Jer, pre ću umreti  nego im otkriti
Odakle će se pesma iz mene roditi.

Da li je  iz  srca,   ona na usnama?
Duša koju stvara, da li nju pevam?
Kada se smejem, veselo li brojim?
Od tuge u strofe bežim, jer se bojim?

Da  li  me noć budi  jer, nečim, sija?
Danju, što nisam kao drugi  i  ja?
Pratim  li  brzo  vrh  svoga pera?
Znam li  šta  sledeći  stih  smera?

Koliko često, i  kada? Traže nanovo...
Ko Neko da  se  rodim  ponovo,
Poželim li? Da  li  tome  stremim? 
Pa zar ja, koja i od ovog bežim?!

Gubim li? Koliko time dobijam?
Kad sebe i druge, zapravo, opevam.
Ako sam vulkan, a " to"  su  mi  lave
Putujući, mogu li, da opečem druge?

Nude  mi  se  pitanja  mnoga ...
Reči, za koje i  nema  sloga.
Dolazak, dosada, bekstvo, iskušenja
Sinonimi su, po meni,  rađanja!

Tako će  biti...Pre ću umreti.
Jer, ne da vam ne želim  otkriti,
Već, nemoćna sam! Ne lažem vas!
Samo sam kroz reči robov glas. 



Ako smo se ovde sreli, onda smo se sigurno i prepoznali!  Negde, nekada... Jurili smo iste želje.  Svako svoje, naravno. Jesu li se  ispunile  vaše? Ako ste bili pametni da poželite više, onda je sasvim jasno, vaš je život bogatiji. Ako se to bogatstvo meri količinom još neispunjenih želja, onda je  i moj  svakako bogat. Kao i vaš, i moj život, ne baš uvek "kao iz bajke", donosio je  brdo pitanja  i još to, na svu sreću, rado radi. Nije bilo uvek lako naći  prave odgovore, ali je činjenica da smo se trudili. Zato smo se sada ovde sreli... da bismo te odgovore, kad niste previše sebični, razmenili  i jedni drugima, kad  ste već i malo vešti, pomogli.
Ako pitate, ako u vama  još ima pitanja... Dobrodošli  i rečima se obogatili!