Njih zanima

Skloniću pogled od tebe, najdraži.
Kao da nema ničega tu,
između tvog i  mog  života
nijednoj vezi noćas prostora nek nema.
Oni me prate, nadgledaju...
Kad nekom ruku stisnem jače,
sa kim ću u zagrljaj od sreće pasti,
koga po licu maramom taći.
Za  njih je ko tajna poruka
brzina  mojih  koraka,
cene  mi osmehe odsjajem zuba,
i  jačinu  glasa  ispituju,
kao neku epidemiju značajnu.
Ne valja ni da sam tužna previše,
njihove se misli odmah uključe...
Koja to briga, oči moje kupa,
mori  ih  obrva koja igra više,
dok putanjom  svog luka uzdiše,
možda  im  željeni  odgovor  i daje.
Izraz  mi  lica  studiraju,
bojama  svim  ga  šaraju,
ne  bi  li  saznali  za  kim  se okreće,
kad se,  i kome   obraduje.
Drhte od  tajne  koju  nosim,
ispod haljine, dok kraj njih stojim,
kad  plešem  sa   nekim , zure,
sa daljine  od  koraka manje...
Da slučajno  ne  propuste,  te usne
što  su  na  mom  ramenu  usnile.
Samo  da  znaju! Eh, dragi!
Za koga  stavljam  ruže  u  vazu,
kom  se to preko  leđa  nadvijam,
za  čime  žudim  dok  noge prekrštam,
i  deo  kolena  otkriven  ostavljam.
Koga  to  topim, u svome uzdahu,
što ga niz  grlo, lagano, spuštam
i  zašto, dlanove  sklapam u jedan,
da  miris  čije  kože  sačuvam.
Kako ih obuzme, najzad, bes...
Jer im  neću reći, ama,  ni reč jednu!
Gde  smo ćup  pun  strasti  zakopali.
A  slute  da  smo, tog zlata, čuvari.
Slute da  smo,  vratari,
jedne  zemlje  tajni.
Da postoje staze, samo nama znane,
kada  gledamo se, ljuljamo oblake,
i tlo pod nogama,  kao da  nam  nije.

Neka  slute. Nek  misle.
Rastu  od  sujete.
Slepi   za  ljubav.
Nemaj  bojazni... kroz  njih  prolaze,
poruke tela,  što bih da pošaljem,
one  vrele, što prete, da zvezde istope,
neka  ti  slobodno  srce  ispune.
Čak,  i  ako,  prođem
kraj  tebe  bez  reči...
ramenom  samo  ću  tvoje  da  očešem,
zastaću,  toliko,  da  im  bude  teže...
Možda  se od  naše  žudnje  razbeže.
Ne smeta što noćas tako im izgleda,
da odavno nas, dušo, ne vezuju niti,
da se  među nama  paučina  klati,
ne smeta što misle,   zaborav  je ječi.
Njihova sreća nije sreća naša.
A razlikujemo se, još po mnogo čemu.
Što smo jednom  drugom  svja  i sve,
ne  treba  ni  da  im  se  dopadne.

I  dok kraj se bliži ovoj maskaradi,
niz  kičmu  mi  se  slivaju  ko  žmarci...
Red usana toplih, red prstiju mekih.
U delu kosmosa. Naša četiri zida.
Reči  iz  prostora obećanja datih,
jedne zore iza,  zauvek se važe.
Bile  deo noći,  al ne  i  prošlosti.
Bile  zov u  strasti, sada,  zov jedini.
Zvuk usana  snažan,  kad  vazduh  prereže,
da  poteče  krvlju  protiv  struje  njene,
sve, i  da pogled sklonim  zauvek od  tebe,
jedino na svetu ono što želim je.