Ćutanjem...

Ćutali smo. Svako  za  sebe.
Mada ni  tada  nismo  prestajali,
da mislimo.  Svako  za  sebe.
Tek,  ponekad  bi  se  pogledali.
Pa  bismo  opet, još više ,
Ćutali.
Zagledani  u  nemoguće.
U oknu  prozora  uhvaćeni.
Sami,  a na delu,
ćutali   smo, skoro o  svemu.
Mislili smo... Ako sad  neko,
uhvati   naše  Ništa  i  Sve.
Šta onda?  Kako  se  rastati?
Od  reči  u  ćutanju  nastalih.
I opet bi  se  pogledali.
Jedan  osmeh  bi  da  potvrdi,
da  lebdi  oko  naših  glava.
Nešto  se  tiho  igra  sa nama.
Sukobljeni su,  a  nežni  i  jaki.
Duhovi su,  a  slobodni.
Ima  li  lepše "borbe"... Il'
Ne  marim  kako  se  kaže.
Ulazili  su  u  naše,
neizgovorene  velike  reči,
mnogi,  neki  ljudi...
A  mi,  ljubomorno  i  sebično,
po  ćutanju  bi  nešto  rasuli,
za  kratko  sebe  u  dodiru  sakrili.
Drugi  su  u  našem  prostoru  pričali
i  svoje  živote  donosili.
...A  mi  smo  ćutali .
I skupa.   I  sami.
I ponekad  bi  se,  samo,  pogledali.



( "Ljudi  se  poštuju  rečima,  a vole ćutanjem "  Mika  Antić)