San o ljubavi

Sanjam Tebe...
Sanjam noći  jedne. Oči Tvoje.
Srušile  se  na  mene.
Predivne, teške, k'o stene.
Pritisle  lepotom  na  telo  moje
i  sravnile  s kamenom  kosti ove.
Pod  njima  nema  sunca,  sjaja.
Dana  ispunjenog  ljubavnim  zanosom.
Ne postoji, jer  se  i  ne  rodi
Iz  braka...
Gde su zvezde i duhovi
tajnom i čežnjom spojeni.
Očima što pogledam, sve su brze reke.
Teku prema meni,  pa od mene beže.
Potoci  njihovi  su  potopili  srce
i ostavili da pod belutkom hladnim umre.
Na očima  zavese,  rukom su  sudbine,
obesili svatovi tvoji.
Da vide svoju tugu, ipak, da kazne me.

Iz  sna  se  naglo  probude,
da  Te  pozovu,  požele usne...
Al'  na  njima  su  rešetke,
da  glas  se,  slučajno,  ne otme.
Strepe  usne  od  istine
i,  kome da   zbore.

Uzalud se noću, kada drugi zaspu,
ruke od  tela odmaknu u stranu...
Pružaju se da otputuju
ka  ruci  Tvojoj,  ka Tvome licu.
Uzalud je,  jer...
Jos  samo u snu,  bića  se  naša  dodirnu.