Sve nešto

Oko  snova  mu  platu  neku  mrežu.
Možda  veću  i  od neba  sama.
Svi  bi  hteli  da  od  njega  uzmu,
sve  vrline,  pa  i  deo  mana.

Kažu  da  se  sreća  rodi  sama.
Kažu,  lažu. I nju Neki  prave.
Retke jesu,  al  uvek  vesele,
oči  koje  tišini  su  sluge.

Ne  veruje  mnogo  ni  životu,
al  u snove  mora  makar malo,
gde da  ima   zanoćiti  lako,
kad, sve  nešto,  postane  preteško.

Kad  zatreba,  prizvaće  godine.
Neka  nisu   uzaludu  prošle...
Jedno vreme,  jedna  uspomena
ne  ostavi  ni  nas  bez  pomena.