Naše lepe cipele

Ostavi mi, molim te,  cipele
sa  prašinom  naše  mladosti.
Ostavi  na  njima  priče...
I snegovi,  i kiše.
Ostavi mi, one  tragove,
na  đonu  srcem  urezane.
One  osmehe  što  prijanjaju,
kao  krema, od  koje  sijaju.
Ostavi,  u  njima  nežnosti...
Toliko da  ne  mogu  plivati,
u njima,
kao  dva  groša,  iskrena  oka.
Ostavi  mi, te  stare  cipele...
Što  su  razumele.
Što  su  nas  vodile.
Što  su  najtoplije.
Samo u   tvome  društvu,
najudobnije.