Milovan, deda

Nisam ga  poznavala  mnogo.
Taman toliko da mu se radujem.
Danas  je  radost ili  sreća, sve je,
to selo, to  moje  detinjstvo.

Sada kad razmislim, stvarno šta je život
bez  tih  lepih dana, nikad znala  ne bi'.
Minuti  najdraži,  ni  sad  lepših  nema:
u  naručju  sam  dede, dok se spušta veče.

Možda su ga  moja  pitanja  umorila.
Ne spava,  valjda,  sada  zbog  toga.
Pričaj mi, deda, pričaj mi...
Kako  su  te  Nemci  bolesnog  vratili.

Smeje se. Prilazi  k'o  malom čoveku,
on,  veliko dete, recituje   Zmaja.
U svakoj  je  pesmi  našao  pouku,
toplim  me  mlekom  hranio  iz  ruku.

Brzo sam  za  njim  ponavljala  reči,
dečijih pesama,  što  se  do sad pamte.
Još srećnija  oko stola,  vijala  se,
deda će me učiti  i mice,  i karte.

Noć  je  rana, a  selo  već  spava.
Meni  priča  jedna  seda   glava.
Do zida sam, on sedi  sa  kraja,
nežno me od  hladnog  zida  ušuškava.

Jurim  jutrom do bunara za njim.
Gledam  kako  kosu otkiva na travi.
Nosim ručak, manjerka o ruci se klati...
Putem kači,  i za večnost trag ostavi.

Tamo, deda  naređao otkosa  po brda.
Red šarenog  cveća,  pa zelena trava.
Zove me,  našao sitnih je jagoda,
čeka da ih oberem i kosu ogleda.

Na grani  drveta obešena bluza radna.
U  hladu  se balon  vode odmara.
Na  stoljnjaku  prirode  obeduje dvoje,
jedan vredni  čovek  i unuka mu, mala.