Malo je puta srce , iskreno, zadrhtalo. Hladan znoj, klecaju kolena...Ili sam samo sanjala?
Ne sanjam li možda i sada? To je znači, Ona! Njoj se dive, pišu joj ode...Ona što spaja tokove brojne, i s njima sudbine, reči, ljude. Večita pobednica. Lepota!
Lepota Dorćola, Dunavskog keja...Sivoplava, lepota Dunava.
~Da li je stalo?
~Srce?
~Ne, vreme?
Gledajući nizvodno reku, gledam sebe...Odoše da se ne vrate. Detinjstvo i čarolije razne. Ponovo živim školske dane, prvo letovanje, simpatije, pahulje...Osećam neku jezu pred spoznajom sebe. Stresam se...Zar je već zima? Ili nje oduvek tu ima.
Tišina jeziva plava, predamnom što ćuti, nešto valja.. .Oči u oči. Izdržaću duže od tebe, svu oštrinu tvoje pučine, tvoje vetrove, neme opomene. Izdržaću. Hoću li? Duže...
Da li od danas starim? Nekako lošije vidim. Samo nazirem, možda nekom srećnom greškom umesto bezbrižnih igara pod Suncem , neke nove dileme, i druge, neke ljude. Ima li mene koju ne znam u toj polutami, koju znam?
U nedorečenim, nedomišljenim, nedomišljastim mislima? U tim, telu novim pokretima, živi li se sa starim navikama? Ne vidim sreću u pokušajima života... Znam, ona se vešto skriva. Ona nas čeka. Čeka, valjda. A čitav život samo igra. Je li fer igra, ne znati šta te čeka? Možda i jedina moguća. Da li uvek treba pobediti? Može li se i to desiti? Da li se bez borbe predati?... I onda, je li fer prihvatiti? Prihvatam li time tuđu naklonost kao jedinu sreću kojom dišem i dalje ili poklanjam svoju nesreću što ipak nisam ni među mrtvima. Takvi pokloni da ne znaš šta sa njima. Nepraktična crta veoma praktičnog života. Odakle više hrabrosti za, ono, samo slutiti...
Samo ćutati...Tvoj je odgovor na sve. I ponekad se uzburkati.
A mogao bi ti i više.
Prihvatiti na poklon dušu što izgara, još uvek u sebi tražeći sebe. Ili biraš da i dalje slušaš krepke reči, molitvene.
Pokloni mi minut snage svoje.
Daj da budem nijansa Dunav boje.
Učini srce mlado dostojnim divljenja tebi.
Ispuni oči magijom neprolaznosti svoje.
Očaraj telo da te se seća. Da zadrhti i kad te napusti... dah tvoj nek lebdi ispred njega.
Pokloni biću ovom još samo tajnu dubine svoje.
Nauči, da ponos i vedrinu osetim i kad ti ne budem blizu.
Zašto si noge moje vezao za obale svoje ? I kako ću slomiti želje u srcu, za tobom, kad se rode.
Ne sanjam li možda i sada? To je znači, Ona! Njoj se dive, pišu joj ode...Ona što spaja tokove brojne, i s njima sudbine, reči, ljude. Večita pobednica. Lepota!
Lepota Dorćola, Dunavskog keja...Sivoplava, lepota Dunava.
~Da li je stalo?
~Srce?
~Ne, vreme?
Gledajući nizvodno reku, gledam sebe...Odoše da se ne vrate. Detinjstvo i čarolije razne. Ponovo živim školske dane, prvo letovanje, simpatije, pahulje...Osećam neku jezu pred spoznajom sebe. Stresam se...Zar je već zima? Ili nje oduvek tu ima.
Tišina jeziva plava, predamnom što ćuti, nešto valja.. .Oči u oči. Izdržaću duže od tebe, svu oštrinu tvoje pučine, tvoje vetrove, neme opomene. Izdržaću. Hoću li? Duže...
Da li od danas starim? Nekako lošije vidim. Samo nazirem, možda nekom srećnom greškom umesto bezbrižnih igara pod Suncem , neke nove dileme, i druge, neke ljude. Ima li mene koju ne znam u toj polutami, koju znam?
U nedorečenim, nedomišljenim, nedomišljastim mislima? U tim, telu novim pokretima, živi li se sa starim navikama? Ne vidim sreću u pokušajima života... Znam, ona se vešto skriva. Ona nas čeka. Čeka, valjda. A čitav život samo igra. Je li fer igra, ne znati šta te čeka? Možda i jedina moguća. Da li uvek treba pobediti? Može li se i to desiti? Da li se bez borbe predati?... I onda, je li fer prihvatiti? Prihvatam li time tuđu naklonost kao jedinu sreću kojom dišem i dalje ili poklanjam svoju nesreću što ipak nisam ni među mrtvima. Takvi pokloni da ne znaš šta sa njima. Nepraktična crta veoma praktičnog života. Odakle više hrabrosti za, ono, samo slutiti...
Samo ćutati...Tvoj je odgovor na sve. I ponekad se uzburkati.
A mogao bi ti i više.
Prihvatiti na poklon dušu što izgara, još uvek u sebi tražeći sebe. Ili biraš da i dalje slušaš krepke reči, molitvene.
Pokloni mi minut snage svoje.
Daj da budem nijansa Dunav boje.
Učini srce mlado dostojnim divljenja tebi.
Ispuni oči magijom neprolaznosti svoje.
Očaraj telo da te se seća. Da zadrhti i kad te napusti... dah tvoj nek lebdi ispred njega.
Pokloni biću ovom još samo tajnu dubine svoje.
Nauči, da ponos i vedrinu osetim i kad ti ne budem blizu.
Zašto si noge moje vezao za obale svoje ? I kako ću slomiti želje u srcu, za tobom, kad se rode.
Нема коментара:
Постави коментар