Kraj

Umirem,  umirem...
Sve  iz  mene  iznesite.
Iz  moje  mašte  otiske njegove.
Iz  krvi   otrov   proterajte.
Neka  me  puste  kandže,
olovne,
da  spim  snove,  od  mreže  paukove.
Tople i  lepe, uspomene
nek gore, ako su
bez nas...
Dim neka se  sretne sa  vetrom  tuge.
Strasti  i  želje,
vrele, a sad  tuđe,
neka  sa  nekim  drugim  se  bore.
Ja  nemam  više,
nemam   čime,
hraniti   u  sebi,
bez   danca  ale.
Ludo si,  srce! Odustani.
Za  tebe   nisu,
i   nikad   tvoji,
koraci  što  idu
kroz   guste   noći,
za   tebe   nisu,
nema  pomoći.
Umirem,  umirem...
Jastuk   se   odriče,
reči  koje  su  na  njemu  nastale.
Vrhovi  prstiju  kao  da  prete,
nikada   više   da   osete.
Samo  je  jedan  uzdah  u  meni
ceo. Kao i  život  celi.
Ako ga  ispustim  iz  duše  svoje,
umirem...
i  s  njim  sve  ode.