Nani Danici

Goreg  duši  postoji  l'  prizvuka,
osim  časa  samrti  kad  dođe.
Postoji  li  išta, sem  bolnog  jauka,
svežeg  daha,  s pomoći,  da  dođe.

Pa,  da  mu  se  nadam, tako,
ako  drugo, ne  mogu, ne  umem.
Uzeti  me,  Njemu,   biće  lako,
kada  sen  se  već  odavno  zovem.

Dugo  su  me  i plašile  ruke,
čupajuć'  me  iz  najvećeg  sana,
moćne  bile,  u  obliku  muke,
iza  njih  je  sve  postalo  rana.

Došlo vreme... Osta od života,
malo dana  sa  sve  više  jada,
malo dana, još  manje  megdana.
Živelo se... Bilo  bi  gre'ota,

da  na  Boga  duša  ima  žala.
Priroda  je  tako  namenila,
po  zemljici  da  svako  prohoda
i da  joj  se  vrati  iz  pohoda.

Šarene, nasmejane  mi  tuge
i  dandanas  kad  mlade  pogledam.
Ponese  me  da  proleću  cvetam,
al'  bune  se  decenije  mnoge.

U  noći  se  pojave  dok  ležim,
svi,  i  takvi,  uzdasi  i  sete.
Pomolim  se,  Bogu,  za  oproste...
Kadšto  slutim, pa sednem,  i ćutim.