Pišem...zato...

Pišem  obično  lako.
Valjda, jer govorim teško.
Jedva  glava  uspravna  je,
pred  silnim  rečima  savija  se.

Pišem  obično  malo.
To  je više  nego  što  treba.
Al'  to malo mi pomaže,
bez  tereta  letim  lakše.

Pišem  obično  onda,
kad  me  slome  od  vrlina.
I uvek.  I nikad.
Kad  je  previše  srcu mira.

Pišem  obično  neobičnima.
Retkim  samo  pticama.
Tako,  pevam  iz  kaveza,
mada  nisam  bez  krila.

Pišem  obično   zato,
sama  sam slabija  jako.
S  pesmom  i tugu  sačuvam
kad  ništa  drugo nemam.

Pišem  obično  tako,
da  preskočim  sve  bitno.
Kad  srce  zaboli  i ruka stane,
i  nigde  reči  prave.

Kraj

Umirem,  umirem...
Sve  iz  mene  iznesite.
Iz  moje  mašte  otiske njegove.
Iz  krvi   otrov   proterajte.
Neka  me  puste  kandže,
olovne,
da  spim  snove,  od  mreže  paukove.
Tople i  lepe, uspomene
nek gore, ako su
bez nas...
Dim neka se  sretne sa  vetrom  tuge.
Strasti  i  želje,
vrele, a sad  tuđe,
neka  sa  nekim  drugim  se  bore.
Ja  nemam  više,
nemam   čime,
hraniti   u  sebi,
bez   danca  ale.
Ludo si,  srce! Odustani.
Za  tebe   nisu,
i   nikad   tvoji,
koraci  što  idu
kroz   guste   noći,
za   tebe   nisu,
nema  pomoći.
Umirem,  umirem...
Jastuk   se   odriče,
reči  koje  su  na  njemu  nastale.
Vrhovi  prstiju  kao  da  prete,
nikada   više   da   osete.
Samo  je  jedan  uzdah  u  meni
ceo. Kao i  život  celi.
Ako ga  ispustim  iz  duše  svoje,
umirem...
i  s  njim  sve  ode.

Nestrpljiv ili...

Dobro mi došla,  ljubavi!
Dođi, ne čekaj...
Ne stoj...Požuri!
Evo me pod jorganom što trpim,
svedok je  danima gde  žudim.
I  njega  nosim, u  tuzi  druga,
moje  utočište,  jedina  pruga,
kojom   si  otišla, al' vratićeš se,
u  srcu   što  živi,  jedino   je!
Zagrli  me, najjače, da  osetim.
Ne govori,  sada  me ljubi.
Dosta  su   reči   uživale,
kroz   naše  noći   i   dane.
Naše  su   razdvajanje  ublažile,
telefonske  vrele  linije.
Sada  si  tu,  kraj  mene,
tvoja  kosa  što blista,
toplota   tvojih  očiju,
da  li  je  stvarnost , zaista.
Došla  si,  najzad, dušo!
Toliko dugo  te  nema.
Razum sam  sasvim  izgubio,
u  ludima  sam  društvo  našao,
strpljenje  mi  više nije  vrlina,
paranoja  je  jedina  tema.
Sanjao  sam  te,  opasno i ludo.
Dozivao,  vikao...
Srcem   ludih  želja.
Snagom  čeličnog  tela.
Dobro mi došla, najdraža!
Ne odlazi  više  od  mene.
Voleo bih  te bez  prestanka,
do kraja noći,  do kraja  života.
Ne odlazi,  kada  te  molim.
Bez  tebe  teško  će  mi  biti.
Ako se  sam probudim,
odustaću  od  svega  što želim.
Ako je  moje  srce,
ubogi,  trošan  drug,
nemoćan  da  te  zadrži,
čemu  će  mi  sva  snaga
čemu onda, otkucaji  iz  njega.
O dođi,  ljubo,  ruci
koja  te  iz daljine  miluje
i  koja  pusta,  prazna  je,
kad  te  nema  miruje.
Samo kad  si  tu,  živa  je,
za  putanju  njenu  noć, malo je,
nežnosti  tvojoj,  najmilije,
smeje se,  k'o dete  raduje.
Tvoja  mi  blizina  nedostaje,
pa  na  smrt  k'o  da  me  osude,
al'  dugo  me  muče, ne ubijaju,
ime  mi  tvoje, drago,  spominju.

Kao rastanak

Pomoćiću  ti, sigurno sutra.
A,  ti , pokaži  rukama,
reci  kako  da  zagrle  te,
šta  sanja,  šta  želi  srce.

Voleo  šta  bi, da  poneseš,
iz  noći  ove  lude.
Koliko  zvezda  da  čine
putevi  iz  sobe  ove.

Da  li  da  lažna  sreća,
oboji  zadnje  nam  čase,
na usne da stavim  malo,
iskrene,  tople  tuge.

Da pričam,  da ćutim.
Da gledam, da žmurim.
Pomozi mi,  kaži...
Šta  te  srećnim  čini.

Pogled, da  bude, sa osmehom,
il'  zamišljen,  negde  daleko.
Telo,  da  se  od tebe odmakne,
misliš da,  bilo  bi  bolje.

Samo  je  jedno  rešenje.
Od  tebe  sam  jutros  otišla.
Mir  tvog  srca, nek  kaže,
jesam li  ti , dragi,  pomogla.

Ćutanjem...

Ćutali smo. Svako  za  sebe.
Mada ni  tada  nismo  prestajali,
da mislimo.  Svako  za  sebe.
Tek,  ponekad  bi  se  pogledali.
Pa  bismo  opet, još više ,
Ćutali.
Zagledani  u  nemoguće.
U oknu  prozora  uhvaćeni.
Sami,  a na delu,
ćutali   smo, skoro o  svemu.
Mislili smo... Ako sad  neko,
uhvati   naše  Ništa  i  Sve.
Šta onda?  Kako  se  rastati?
Od  reči  u  ćutanju  nastalih.
I opet bi  se  pogledali.
Jedan  osmeh  bi  da  potvrdi,
da  lebdi  oko  naših  glava.
Nešto  se  tiho  igra  sa nama.
Sukobljeni su,  a  nežni  i  jaki.
Duhovi su,  a  slobodni.
Ima  li  lepše "borbe"... Il'
Ne  marim  kako  se  kaže.
Ulazili  su  u  naše,
neizgovorene  velike  reči,
mnogi,  neki  ljudi...
A  mi,  ljubomorno  i  sebično,
po  ćutanju  bi  nešto  rasuli,
za  kratko  sebe  u  dodiru  sakrili.
Drugi  su  u  našem  prostoru  pričali
i  svoje  živote  donosili.
...A  mi  smo  ćutali .
I skupa.   I  sami.
I ponekad  bi  se,  samo,  pogledali.



( "Ljudi  se  poštuju  rečima,  a vole ćutanjem "  Mika  Antić)

Pevaj mi tiho mati

Pevaj mi  tiho uspavanku, mati.
Da se  u  tvom  glasu  sa  snom duša sreti.
Da  se  tamo  smejem,  i  lepo  mi bude.
Teško  je,  mati,  razumeti  ljude.

Zagrli me,  mati,  poljubi  me  nežno.
Život  mi  je  mračan, bez  ljubavi  puno.
Bliskost  nikom  nije  jača  strana,
pa  sam  često  sama, od tuge umorna.

Nisam  malo  dete,  al'  te  isto molim ja,
da  ostanem  u  tvome  naručju  do jutra.
Nema, mati,  širine  tvoga   zagrljaja,
niti  igde  topline  k'o  s  tvojih  dlanova.

Uspavanka  tvoja  uliće  mi  nadu,
da  mirne  mi snove  nikad  ne ukradu,
i  kad  s  neveselim  srce  bitku  bije
plod  ljubavi i  ja  da sam  nečije.

Nismo  blizu  mati,  al'  me  veruj  miju,
vedrina  i  milost  iz  tvojih  očiju.
Zadremala  toliko  u  tvom  krilu  glava...
Pusti je,  mati,   neka se  slatko  naspava.

Duši  su  mi  uvek  bili  spokoj  i  spas,
sećanja  na  tvoj,   najdraži  mi  glas.
Dok  se  osmeh  na  lice   ne  vrati,
pevaj  mi  tiho  uspavanku,   mati.

Lepota Dunava

Malo je puta  srce , iskreno, zadrhtalo.  Hladan znoj,  klecaju kolena...Ili sam samo sanjala?
Ne sanjam  li  možda  i  sada?  To je znači, Ona! Njoj se dive, pišu joj ode...Ona što spaja tokove brojne,  i s njima sudbine,  reči,  ljude.  Večita pobednica.  Lepota!
Lepota Dorćola,  Dunavskog keja...Sivoplava, lepota Dunava.
~Da li je stalo?
~Srce?
~Ne, vreme?
Gledajući nizvodno reku, gledam sebe...Odoše da se ne vrate.  Detinjstvo i čarolije razne. Ponovo živim školske dane,  prvo letovanje,  simpatije,  pahulje...Osećam  neku  jezu  pred  spoznajom  sebe. Stresam se...Zar je već zima?  Ili nje oduvek tu ima.
Tišina  jeziva  plava,  predamnom  što  ćuti,  nešto valja.. .Oči u oči.  Izdržaću  duže  od  tebe, svu oštrinu tvoje  pučine,  tvoje vetrove,  neme opomene.  Izdržaću.  Hoću li?  Duže...
Da  li  od  danas  starim? Nekako  lošije  vidim.  Samo  nazirem,  možda  nekom   srećnom  greškom umesto  bezbrižnih  igara  pod  Suncem , neke  nove  dileme,  i druge,   neke ljude.  Ima  li  mene koju  ne znam  u  toj  polutami,  koju   znam?
U   nedorečenim,  nedomišljenim,  nedomišljastim   mislima?  U  tim,  telu  novim pokretima,  živi  li se sa starim navikama? Ne  vidim  sreću  u  pokušajima  života... Znam, ona se vešto skriva.  Ona nas čeka. Čeka, valjda.  A čitav  život  samo  igra.  Je  li  fer  igra,  ne znati  šta  te  čeka? Možda  i  jedina moguća. Da li  uvek  treba  pobediti? Može  li  se  i to desiti?  Da li  se  bez  borbe  predati?... I onda, je  li  fer prihvatiti?  Prihvatam  li  time  tuđu  naklonost kao jedinu sreću kojom  dišem i dalje   ili   poklanjam  svoju  nesreću što ipak  nisam ni među mrtvima.  Takvi pokloni  da  ne  znaš  šta  sa  njima.  Nepraktična  crta  veoma  praktičnog  života.  Odakle više  hrabrosti  za,  ono, samo slutiti...
Samo ćutati...Tvoj je odgovor na sve. I ponekad  se  uzburkati.
A mogao  bi  ti  i  više.
Prihvatiti  na  poklon  dušu  što  izgara,  još  uvek u  sebi  tražeći sebe. Ili  biraš  da  i  dalje  slušaš  krepke  reči,  molitvene.
Pokloni  mi  minut  snage  svoje.
Daj  da  budem  nijansa  Dunav boje.
Učini srce  mlado  dostojnim  divljenja  tebi.
Ispuni  oči  magijom  neprolaznosti  svoje.
Očaraj  telo  da  te  se  seća.  Da  zadrhti  i  kad  te  napusti... dah  tvoj  nek  lebdi  ispred njega.
Pokloni  biću  ovom  još  samo  tajnu  dubine  svoje.
Nauči,  da  ponos  i   vedrinu osetim  i  kad  ti  ne  budem  blizu.
Zašto  si  noge  moje  vezao  za  obale  svoje ?  I kako  ću  slomiti  želje  u  srcu,  za tobom,  kad se rode.

Milovan, deda

Nisam ga  poznavala  mnogo.
Taman toliko da mu se radujem.
Danas  je  radost ili  sreća, sve je,
to selo, to  moje  detinjstvo.

Sada kad razmislim, stvarno šta je život
bez  tih  lepih dana, nikad znala  ne bi'.
Minuti  najdraži,  ni  sad  lepših  nema:
u  naručju  sam  dede, dok se spušta veče.

Možda su ga  moja  pitanja  umorila.
Ne spava,  valjda,  sada  zbog  toga.
Pričaj mi, deda, pričaj mi...
Kako  su  te  Nemci  bolesnog  vratili.

Smeje se. Prilazi  k'o  malom čoveku,
on,  veliko dete, recituje   Zmaja.
U svakoj  je  pesmi  našao  pouku,
toplim  me  mlekom  hranio  iz  ruku.

Brzo sam  za  njim  ponavljala  reči,
dečijih pesama,  što  se  do sad pamte.
Još srećnija  oko stola,  vijala  se,
deda će me učiti  i mice,  i karte.

Noć  je  rana, a  selo  već  spava.
Meni  priča  jedna  seda   glava.
Do zida sam, on sedi  sa  kraja,
nežno me od  hladnog  zida  ušuškava.

Jurim  jutrom do bunara za njim.
Gledam  kako  kosu otkiva na travi.
Nosim ručak, manjerka o ruci se klati...
Putem kači,  i za večnost trag ostavi.

Tamo, deda  naređao otkosa  po brda.
Red šarenog  cveća,  pa zelena trava.
Zove me,  našao sitnih je jagoda,
čeka da ih oberem i kosu ogleda.

Na grani  drveta obešena bluza radna.
U  hladu  se balon  vode odmara.
Na  stoljnjaku  prirode  obeduje dvoje,
jedan vredni  čovek  i unuka mu, mala.

Ona spava, sanja

O, zli duhovi pustite me!
Zbog  mene  sada  spi ona
u  čijim  odajama  bio sam,
gospodar  jedini,  i  sluga.

O, mili  dusi,  smilujte se!
Čujete  li,  zove  mi  ime.
Vidite   li,  šalje po mene,
kočije  svoje  svečane.

O, dobri duhovi! O, oci!
Budite  sada   svedoci,
silazi  nebeskim  koracima,
meni   grešniku,  do  srca.

O, zli! O, dobri!  Milostivi!
Što zgreši,  nebo  nek  oprosti.
Samo dopustite  da  takne,
zlatna joj  kosa  mi  lice.

O,  duhovi,  u  duši  vetrovi!
Jedina  stazo  do  njena doma.
Pomozite... i dalje  kuca,
ovo  srce  što  je  ispunila.

O, dusi snova! Dodjite!
Umirite  misli  njene.
Nek oči mile, dok sanja
zatvori zauvek ruka moja.

Sve nešto

Oko  snova  mu  platu  neku  mrežu.
Možda  veću  i  od neba  sama.
Svi  bi  hteli  da  od  njega  uzmu,
sve  vrline,  pa  i  deo  mana.

Kažu  da  se  sreća  rodi  sama.
Kažu,  lažu. I nju Neki  prave.
Retke jesu,  al  uvek  vesele,
oči  koje  tišini  su  sluge.

Ne  veruje  mnogo  ni  životu,
al  u snove  mora  makar malo,
gde da  ima   zanoćiti  lako,
kad, sve  nešto,  postane  preteško.

Kad  zatreba,  prizvaće  godine.
Neka  nisu   uzaludu  prošle...
Jedno vreme,  jedna  uspomena
ne  ostavi  ni  nas  bez  pomena.

Naše lepe cipele

Ostavi mi, molim te,  cipele
sa  prašinom  naše  mladosti.
Ostavi  na  njima  priče...
I snegovi,  i kiše.
Ostavi mi, one  tragove,
na  đonu  srcem  urezane.
One  osmehe  što  prijanjaju,
kao  krema, od  koje  sijaju.
Ostavi,  u  njima  nežnosti...
Toliko da  ne  mogu  plivati,
u njima,
kao  dva  groša,  iskrena  oka.
Ostavi  mi, te  stare  cipele...
Što  su  razumele.
Što  su  nas  vodile.
Što  su  najtoplije.
Samo u   tvome  društvu,
najudobnije.

Ljubav je privilegija, ali bogova

Neću  da   dozvolim  da  ste  kraj  mene.
Ne   želim  da  znam  sve  vaše  jade.
Nemojte  pričati,  kad  me već  trujete,
vi,  koji  u  ljubav  ne  verujete.
Priče  su  vaše  davno  ispričane.
Još  neke  fraze  u  njima  stoje.
Vaša  srca   su  odavno  sama,
kao da  tu  ljubav  nije  odrasla.
Kažete,  gluposti... Ali, da  ste  tražili,
ne  biste  našli, od te reči , reč prostiju.
Kao  što  vam  je  srce  prazno,
telo  je  običan  zbir   kostiju.
Strast,  možda  postoji... Ali,
ne  verujem  da  ste  to  osetili.
Jer da  ste  se  na  toj  vatri  pekli,
rečju  strast  se  igrali  ne  bi.
Lažite  samo,  ništa  ne  mari.
Sami  ste  život  nazvali  izabrani.
Neka  je,  za vas,  to onaj  pravi.
Pustite,  nek   meni  ostani  vekovi  svi
za  minut  ljubavi  "proćerdani".
Pričajte ...i dalje verovaću sebi.
Vatru  ne  možete  sakriti  kad  gori,
bol  ne  može biti,  a da  ne  boli...
Šta  bi  to,  po vama,  moglo  biti
ako  vec  prava  ljubav  ne  postoji.
Gledajte ...niste me rastužili.
Ono  što   vredi  srce  će  nositi.
Život  se,  i  na  tome,  može  graditi.
Čovek  je  bogat  samo,
onda  kad   svoju ljubav  poznaje.
Iskreno  srećan,   samo  tad
kad  zaljubljen  je!  

Probudila si, Di

Probudila si  nešto u  meni.
Ni sebi  ne  znam  objasniti.
Način  na koji si to uspela...
Tako  luckasta  i  neozbiljna.

Daj mi reci,  života ti...
Kako si  uspela  ispuniti,
to krhko telo, ta snaga duha,
i  delić  jedan  moga  mozga.

Smej se,  smej...i  ja  bi'
Da  sam,  slučajno,  kao  ti.
Da znam da složim  sve kockice,
tako da  pridobijem  željeno  srce.

U njemu si.  Šta  sada  biva.
Igraćeš  se  svojih  igara...
No , i  ja  sam  luđa, povodljiva
kad  sam  ti  tako  što  dopustila.

Eto , i  takve  srećemo jude.
Donekle pametne, odnekud lude.
I takvi  se  trenutci  dese,
koji  za  njih  izrode  pesme.

Srce  je,  zaista,  čudna  naprava
kada o  tebi  išta  oseća,
i ova  duša  da l'  je  normalna,
kad  ti  joj  posta  inspiracija.

Čudim  se  još  i  svojoj  ruci.
Brzo  se  protiv  mene  okrenula.
O  dragom  ko  da  je  pisala,
silinu  je  odjednom  čudnu  dobila.

Šta  da  se  radi,  kad tako je.
Rođeni  smo  da  bi  birali
puteve  života ,  staze  do srca
ne  bi  li  i  svoja  ispunili.

Ne  reci  da  se  prevario,
moj  život,  kad  je  kraj  tebe  stao.
Kad  šapnuo  je ,  potrudi se...
Prijatelji  lako  ne  gube  se.

Da  veka  ima ,  kao  i  sve.
Ne  zna  da  pruža ,  oplemenjuje.
Uzaludno,  izgubljeno  vreme.
Neiskreno... Ne reci da je.

Kad zaspiš

Noćas  kad  zaspiš,  doći ću.
Da  ti  ukradem  odeću.
Da  ti  zarobim  postelju.
Da  te  ostavim  bez  reči,
i bez  ljubavnih  maštanja.
Da  ti  oduzmem  noć,
u   njoj  si  ko zna
zasniti   šta  hteo.
Da  te  na  muke stavim,
u  zemlju  čuda  da te vodim.
Da  ti  pokažem  kako
u  maju   trešnje  zru.
Kako  plodovi  rumeni
slasti   svoje   dobijaju.
Da   ti  dohvatim  nebo
gde je  sva  nežnost  zaspala.
Šapnuću  ti kako  je probuditi,
a  da  ne  prestane da sanja.
Da  ti   pokažem još  koliko
za  ljubit'   treba   dara
i  kako  milja   malo  je,
kad  duša  sa  dušom  spava.

Javna tajna

Ako ti  se  ikada, pred drugima
imenom  budem  obratila...
Ne veruj mi,  ni mojim rečima.
Jer, za druge,
nisam  te nikad  poznavala.

Ako  ti  ikad,  pred  drugima
laganim  koracima  budem  dolazila,
i  tada  sumnja  će  nositi  noge.
Nikad  ti,  za  druge
nisam  prilazila,  ni  blizu  bila.

Ako ti  se  ikad  učini,  pred drugima
da  te  moje  oko ne gleda, već doziva...
ne  veruj  mojim  očima.
U pitanju  je, za druge,  prevara.
Nisam u  tvom pogledu  nikad  uživala.

Ako  ikad  primetiš  da  drugi
čezne  za  mojim  usnama...
Onim  što ih  je blizina  tvojih  topila.
Dozvoli mu,  jer ni tvoja,  za druge
nikada  nisam  ni  bila.

Ako  ti  u  vedroj noći,   ikada
na   liku  mom  dah   zastane...
Ne čudi  se,  jer  jedina  je  istina.
Pred  drugima  budi  spokojna  srca.
Jesam  te  po zvezdama  poljubila.

Kad pogled njegov u zvezde pretočim

Kad  pogled  njegov  u zvezde  pretočim,
činiš  mi  se  mnogo kraća,  noći.
Ako  poljupce  povetarcem  zovem,
svako sam  jutro u  naručju  tvome.

Budeći  se  kraj  tebe ,ubila  bih dan,
što  mi  snove  ruši  i tebe  odnosi...
Ali  tajna  sreća  u  sledećoj  noći,
kad  te  opet  meni  u zagrljaj  vrati.

Dok  prolaze  svi,  bez  tebe, dani
avgustovske  toplote   pijani,
ne  prolaze  sećanja  kroz  noći.
Ne  čine  te  daljim  kalendari.

Kilometri  u  dnu  duše    stoje
da  se  putu  ne  zagubi  sjaj.
Tvog  bih srca  samo ja da  nađem
onu vatru   i  posle   nje,   žar.

Sad  kad  nebo blista,  ja  priznajem,
snaga  ljubavi  samo  plamen  stvara jači.
Kad ne  želim  tugu, što mi je san toči,
kad  pogled  njegov  u  zvezde  pretočim.

U sreću

Ne znam   ništa  o  sreći.
Ali  uvek  postoji. Uvek, tu je.
Jedna osoba, a bezbroj nedostižnih
osobina. I  još, njegova sreća.
Za nas ostale koji  učimo  se,
koji bi da  pokušamo  je ,
za  nas, koji teško joj poverujemo...
a to tako izgleda lako,
sa njim .   Za mene.
Ne znam  ništa o drugima.
Ni o njemu,  skoro... pa ništa.
Ali  verujem  u  njegovu   sreću.
Ona  je jedina, da znam,  dopustila.

On o svojoj ljubavi

Muzika  jednog  glasa.
Hoće  li  prestati  ikad?
Ne  govorite  mi, ako...
Ako  Boga  znate.
Vi  ne poznajete.
Ni nju , ni  njen glas.
Ni  sazvežja  sva.
Ni u  vremenu, od nas, trag.
Njen  me osmeh  ne  greje.
Gori me.
Ali  ne  bežim.
Jer  ne  spašava  me.
Da samo  ne prestane.
Da  ne  stane...
Sa  usana,  tog mučilišta,
nije  me smela  ni  zvati.
Niti  bih  znao prići, da jeste.
Uvek mi  tiho govorila...
Samo da nebo  mi  sačuva
u  njenom  snu  malo  mesta.
Da   svrati   srce   moje
kad  iz  tela, ka njoj,  krene.

Moć(ne) ljubavi

I  to  je  ljubav...
Kakva  beda.
Sve  želi , i sve bi htela,
A Ništa da je premosti.

Glupe  li  reči...
Budalaštna  takva.
Otrovna  il'  olovna,
A  tako  Neophodna.

Prostih  li  očiju...
Baš   ništa   ne  znaju.
Jadni  koji  ih
Dušom nazovu.

Ruke  imaju  ulogu...
Al'   koju?  Recite  prosjaku.
Nek'  uhvati , k'o  koricu  hleba,
Neke   tajne  Poverenja.

Njena je želja

Brže ću  proći , ako uz mene
ostaneš sada,  pa do jutra,
stazom  koja  mi  se  pružila.
Ona  bez  povratka.

Neka  me  jedno  jutro  prevari.
K'o  novu  osobu  nek'  me probudi.
Tako  tek   mogu  preboleti...
Slušam  te, samo,  pričaj mi.

Posle  ću   biti  kao dete,
koje  zna  da  veruje  u  bajke.
U  času  kada  sve  lako  je,
odluka prava, to je , zar ne?

Dozvoli  mi  da  kažem  i  to,
retke  su  reči  svo  moje  znanje.
Sebično je, al' i to zadnje...
Nek'  prosto mi  bude sa  tvoje strane.

Osmeh  na licu ti,   biće  mi,
trag  u    svemiru,  jedini.
Linija   usana  koje  prilaze  mi,
granica  kojom  ću  pregaziti.

Uspavaj   me  u  zagrljaju,
živog  mrtvaca  u  lepom  ruhu.
Kad   mirno  zaspim   kreni  i  ti.
Nek'   tužnog  te  niko  ne  vidi.

(Urgentni centar , Beograd, 05.12.2003.)

Noć, Ti i ja

Ti  voliš  noć,  kao i  ja...
Tiha je,  razume osećanja.
Misli  se  sporo i malo.
Ne govori  se, ne  glasno.
Planira  se i  pamti  dugo.

Ja  volim mrak,  koliko  i  Ti...
Pod  zvezdama  volim  da  bežim.
Da  pratim  želje,  poziv  Tvog  tela.
Uvek  me  uplaši  isto:
Baš  sve  bih  smela.

Ti  voliš  mesečinu da krojiš...
S neba  po  meri  mojih  ramena.
Koliko  u  šaku  jednu  stane.
Za susret u godini,  kažeš,
Dovoljno je.

Ja  volim  cveće koje  ne cveta
i  vreme  koje  ne  zna  da beži.
Volim  muziku  koja  se  gleda
Dodir  koji  vazduhom  spaja
i  kameno  srce  u  grudima.

Ti  voliš,  možda,  malo  i  mene...
Krive  su  oči,  sve  su  odale.
Ako  me  večeras  čekaš  negde,
a  mene  dugo  i  dugo  nema...
Umrla  sam  za  Tobom. Izgorela.

San o ljubavi

Sanjam Tebe...
Sanjam noći  jedne. Oči Tvoje.
Srušile  se  na  mene.
Predivne, teške, k'o stene.
Pritisle  lepotom  na  telo  moje
i  sravnile  s kamenom  kosti ove.
Pod  njima  nema  sunca,  sjaja.
Dana  ispunjenog  ljubavnim  zanosom.
Ne postoji, jer  se  i  ne  rodi
Iz  braka...
Gde su zvezde i duhovi
tajnom i čežnjom spojeni.
Očima što pogledam, sve su brze reke.
Teku prema meni,  pa od mene beže.
Potoci  njihovi  su  potopili  srce
i ostavili da pod belutkom hladnim umre.
Na očima  zavese,  rukom su  sudbine,
obesili svatovi tvoji.
Da vide svoju tugu, ipak, da kazne me.

Iz  sna  se  naglo  probude,
da  Te  pozovu,  požele usne...
Al'  na  njima  su  rešetke,
da  glas  se,  slučajno,  ne otme.
Strepe  usne  od  istine
i,  kome da   zbore.

Uzalud se noću, kada drugi zaspu,
ruke od  tela odmaknu u stranu...
Pružaju se da otputuju
ka  ruci  Tvojoj,  ka Tvome licu.
Uzalud je,  jer...
Jos  samo u snu,  bića  se  naša  dodirnu.

Milica

Dakle...

Htela  si  da  budeš  balerina. "Po sistemu":
Da hodaš po nečijem srcu  bosa.
Kao leptir,  Ti,  letnja rosa
Ulepšavaš  nam  svima  kutak  života.

Tako  lepršava,  nežna...
Kao  lik  si  nekog  romana.
Sresti  osobu   nalik  Ti,
Vid  je  sreće,  veruj mi.

Lepotom, dobrotom  inspiracija.
Nesvakidašnja  snaga  iz  Tebe s'ja.
Tvoje  crte  da  opiše  treba
neki  dobar  pesnik,  ne  ja!

Slikar  iskusni  trebao  bi
da  "lovi"  pogled  očiju  ti' .
Izazov  će  biti,  ali  neka.
Pusti  ga  makar, nek pokuša.

Može  se  ovako do  sutra...
Cvetu,  od  drugih   mirisniji.
No, cilj  moj je,  samo  napraviti
na  oštrom  licu osmeh,  najtopliji.

Makar  za  kratko:  Zaboravi,
ružne reči. Nisu svi  tužni  stihovi.
Ako je  i  od  mene  bilo ih,
Sve,  i sa ovima,  oprosti.

Znam i  da  hoćeš,  jer  Ti:
Naša  si  vodilja, dobra  vila.
Kako to  izgleda , biti smela...
Na tome, na svemu, hvala.

Šta  bih  mogla  da  poželim  Ti.
Svime što vredi,  ovladala si.
Sačuvaj  mi  malo u srcu  mesta,
i utehe  dovoljno za  dva  života.

Želim  Ti, želim : Vedrine!
Sa  dragima , za  pamćenje dane!
Život  pun,  al' dešavanja  pametnih.
Ostrvo  prijatelja,  al' vernih.

Želim  Ti, bar  jednom :  Sreće!
Na pravom mestu, u pravo vreme.
Nek' onih dana što manje bude,
za bolje sutra,  bez nade...

Sa  svakom  godinom  hrabrosti  više.
Jer  ostvarene  želje  nove  rodiće.
Da  primiš  deo  dela  ljubavi,
koje  svima   poklonila  si.

Pa , Mici...

Pitaj  srce,  da  li  htelo  bi.
Il' duša  tvoja  da dozvoli mi.
Za sve  što uzdah otme mi,
Na Tebe, da kažem , liči mi.

Sestra Jelena

Ti  si  moj  ponos  i  dika.
Moje  zadovoljstvo i sreća.
Moja  osuda  koliko  nagrada.
Ti,  za mene, jedina, moja.

Moja si mladost,  veselje.
U  tuzi  radost i sažaljenje.
Moja si snaga, nit moga bola.
Do groba, draga moja.

Moja si  pratnja u  bedi
i moje  društvo u  piru.
Moja  razonoda  i  igra.
Stalna,  neiscrpna  briga.

Moje  si  sunce  iza  kiše.
Tu si  kada  drugi  nisu  više.
Veliki deo  si  moga  tela,
od  srca  bar  pola  dela.

Moja   hrana  si  i  voda.
Iz  kandži  izlaz , sloboda.
Moje  si   misli  celina.
U crnilu  kad naiđe,  belina.

Mome  si  osmehu  razlog.
Sudbini  mojoj   zalog.
Mojoj  si  duši  stalni  gost.
Naboj si , i s pesmom  most.

Moja  si  vedrina  i  toplina.
Tamnim  noćima  mesečina.
Kako siromaštvu ti  si  milina,
Jednaka u bogatvstvu sva silina.

Moj si  zaklon  iza  nepravde.
Štitiš me  kad   svi  mi  sude.
Melem  si  od  lekovitog  bilja.
Bez  tebe  nije  lanac  do cilja.

Moja  si  širina  iza  granica.
Na polju lutanja  zvezda Danica.
U  stereotipu  uvek  razlika.
Dugogodišnja  lepa  nivika.

Moja si  lepota i  kad se stari.
S tobom  za druge se ne mari.
S tobom  se  ružno  zaboravi
Makar i da  glas  tvoj  se  javi.

Moje  si  zdravlje  i  groznica.
Ka  drugima  put si  do srca.
Mom si ćutanju  prisustvom dana
i svaka moja  tvoja je  tajna.

Nema  na svetu dva bića ista.
Ponekad  smo i mi dva sveta.
U mnogo čemu , reći, razlika.
Sličnošću  neminovno zbližena..

U mojoj  patnji i  patnja  tvoja.
U sreći  tvojoj  moja  je  veća.
Posle svega  uvek mi  podrška.
Ti  i  ja,  u glavi   dva  oka.

Ako pitate...

Pitaju me često da im, kako, pokažem...

Da kažem bih ...al',  ako ih slažem?

Jer, pre ću umreti  nego im otkriti

Odakle će se pesma iz mene roditi.

Da li je  iz  srca,   ona na usnama?

Duša koju stvara, da li nju pevam?

Kada se smejem, veselo li brojim?

Od tuge u strofe bežim, jer se bojim?

Da  li  me noć budi  jer, nečim, sija?

Danju, što nisam kao drugi  i  ja?

Pratim  li  brzo  vrh  svoga pera?

Znam li  šta  sledeći  stih  smera?

Koliko često, i  kada? Traže nanovo...

Ko Neko da  se  rodim  ponovo,

Poželim li? Da  li  tome  stremim? 

Pa zar ja, koja i od ovog bežim?!

Gubim li? Koliko time dobijam?

Kad sebe i druge, zapravo, opevam.

Ako sam vulkan, a " to"  su  mi  lave

Putujući, mogu li, da opečem druge?

Nude  mi  se  pitanja  mnoga ...

Reči, za koje i  nema  sloga.

Dolazak, dosada, bekstvo, iskušenja

Sinonimi su, po meni,  rađanja!

Tako će  biti...Pre ću umreti.

Jer, ne da vam ne želim  otkriti,

Već, nemoćna sam! Ne lažem vas!

Samo sam kroz reči robov glas. 

Ako smo se ovde sreli, onda smo se sigurno i prepoznali!  Negde, nekada... Jurili smo iste želje.  Svako svoje, naravno. Jesu li se  ispunile  vaše? Ako ste bili pametni da poželite više, onda je sasvim jasno, vaš je život bogatiji. Ako se to bogatstvo meri količinom još neispunjenih želja, onda je  i moj  svakako bogat. Kao i vaš, i moj život, ne baš uvek "kao iz bajke", donosio je  brdo pitanja  i još to, na svu sreću, rado radi. Nije bilo uvek lako naći  prave odgovore, ali je činjenica da smo se trudili. Zato smo se sada ovde sreli... da bismo te odgovore, kad niste previše sebični, razmenili  i jedni drugima, kad  ste već i malo vešti, pomogli.

Ako pitate, ako u vama  još ima pitanja... Dobrodošli  i rečima se obogatili!