Nek večno traje

 

U kasne sate, do zore rane 

jedne me oči ko senka prate.

Krenem za njima, one nestanu

iz noći, s tugom, mojom izađu.

Lepota njena od mojih snova,

kroz duše naše je potekla.

Kao da moje srce čuje,

osmehom reče, nek ljubav bude.

Duga joj kosa, pusti su nemiri,

od koliko tajne li živi?

Ona je kriva što sam kraj sebe,

video pogrešne, tuđe žene.

U moje ruke spusti drhtaje,

kao da mi sve svoje daje.

Znao sam tako izgleda sreća,

ako si ispod zvezdanog neba.

Lepa je zora, ali ne budi,

u meni život, bez nje, ne rudi.

Samoća ne zna da raduje,

ako je ljubav, nek naša bude.

Neka za druge zlato sija,

od ovog časa, Radosti.

Sve naše više nije sećanje,

Ako je ljubav, nek večno traje.

Gradacija

Od tuge, tužnija je sreća,
koja  zasvetluca  na mah.
Od noći crnja je samoća,
jer živi bez zvezda?

Od sunca jače sija bol,
koji se rodi nenadano.

Sme li da smeta, kao magla,
istina jasnoga vida?

Od puta, teže je, ne ići,
ako si ostati rešio.
Na čijim ostaješ nogama,
ako si bez svojih koraka?

Da me u sećanju čuvaš

 Ne daj da budem prolaznost tvoja,

boja koja vremenom bledi.

Nemoj da me sruše naraštaji novi.

Čuvaj me za sva vremena. U sebi.

Ne dozvoli da prekrije mrak,

sve minute minule ljubavi.

Da pojede, ko zna koji vrag,

pisma, srca, zajednički grad.

Ne ugasi sećanja najlepša,

na ljubavne čarolije naše.

Ne govori da me ne poznaješ,

kad sa društvom dohvatiš se čaše.

I ne mori svoju dušu brigom,

da li srećna jesam ili nisam.

Pusti, ljubavi, neka vreme ide,

čuvaću uspomene sve naše dokaze.

Pusti da nas život dalje kuša,

srećni bili, i bićemo opet.

Ja ovde, a ti tamo, negde.

U snovima pletenim od sete.

Pusti da  im pričam, dragi,

kako sreća ne mari za mesto.

Kako te duša i sada oseća.

Daleko od očiju, u srcu si često.

Ne dozvoli da me zaborave,

sa vidika maknu oči tvoje.

Ne moli me da se vratim ikad,

na pređašnje prohujale snove.

Ne izgubi dodir ruku mojih,

nikad dušo, i kad teško bude.

Taj će dodir toplo da te zgreje,

vesele će misli da se stvore.

Mirise sve sačuvaj u noći,

kad te mesto svile budu prekrivali.

Kad telom tvojim, kao struja krvi,

budu, srećo, pogledi ovi polazili.

Ne govori vratiće se ona.

Negde, nekom, ali tebi ne.

Samo tamo gde se ljubav toči.

Tu gde strast izvire, sećanje ne mre.

Prozor sreće

Ko je taj što nema na srcu ožiljke,

iz nehata, nečijom, rukom nanesene.

ko je taj što mirnim snom snije

i ne boji se nesreće nijedne.

Ko je taj što za patnju ne zna,

kome bol iz duše je zemlja nepoznata,

reči laži, grdnje i psovanja,

kao slova nikad viđenog bukvara.

Postoji li igde neko ko ne žali,

nizačim na ovom kakvom takvom svetu,

postoji li onaj koji se ne nada,

nečem boljem jednom u šarenom selu.

Ako negde ima jedan prozor sreće,

otvorite ga prema glasu koji zove,

neka s prozora pogleda na polja,

gde su srca na dole okrenula koplja.

S jeseni

 S jeseni kad se probude sećanja

 A sve drugo odlazi da spava.

S jeseni. Tad sam uplašena i ranjiva.

S jeseni oktobarskim danima vlada

Tišina u rečima

A u glavi sve ista pometnja.

Sukobi se nemoguće, stvarno i požuda.

I svake se jeseni isto dešava.

Pri kraju tužnog oktobra.

Sukobi. Uvek kad i kiša se javlja.

Ćutljivo i uporno te dozivam

U vetru ti blizinu osećam.

A plašim se, dobro znam,

Slučajnog našeg susreta 

Iako priželjkujem ga.

Kad bih sve jeseni izbrisala

Kad bih izbegavala

Da li bih o tebi još razmišljala.

Kada, kad godina cela, jesen je jedna.

Jesen me svaka seti na tebe.

Traži me da bih joj se prepustila.

Daje mi se kao nagrada 

Za duga nestrpljiva čekanja.

Uvek me jesen opominjala.

Srcu te uvek spominjala.

Usamljena svake se jeseni

Nadam starim novinama.

Planiram tvoje dolaske buduće.

Dok premotavam one stare .

Sa tako malo reči ispunjavane.

I tako.U krug.

Treniram želje sa strpljenjima.

Stalno pred jesen.

Žurnim kroz kišnu noć.

Od nečeg, bežim, koracima.

Спасимо планету  порука је свету

Мене обрадује кад сретнем

човека који се здраво смеје,

кад видим дете да бере,

јабуку с гране, да једе.

Најлепши ми је дар,

сунце новог јутра, 

месечеве све мене.

Места где жуборе реке,

постоје, кораке ми веселе.

Мене радује лепота.

живот се из љубави роди

мене су учили паметни 

да стварам у слободи.

Мени су рекли, да кажем вама

само у чистом дише трава

сви јаблани и сунцокрети

плешу са ветром из љубави.

Опомињу, мене највише!

Мање једите, причајте тише!

Бољи будите, корак пустите!

Тек колико треба, трошите!

Зар теби  није близак живот

који се огледа у знању?

Зар не би своје таленте 

усмерио ка благостању?

Дотакле су ме те кише,

горке сузе планете.

Да ли ће, да ли кога имати

кад буду падале, радовати.

Па спасимо, ако смо паметни

спасимо, планету нашу

чувајмо, колико смо кадри

кроз труд  сопствену душу.

Za nas

Koliko u  jednoj  noći

mora da sija zvezda,

da bi  kroz spokoj
prošla , staza  naša.

U koje treba reke doliti,

kiše sa ugaslih  usana,

i koji  vetar  skretnuti,

tamo,  na ivicu snova.

Nahraniti, čime valja ,

pobesnele munje zla,

kada se gladno i ljuto,

pojure,  za  nama.

Šta  se to  može dati,

onima  koji  sve gube,

može li ono što raduje,
drugi  da  odboluje. 

Sanjarim opet o nama...

Pa se u oci zagledam tvoje,

mogu li,  mogu li , ljubavi,

da budu,  carstvo, moje.

Presretenem  u noći dušu ,
po zvezdama još  luta,
bez kraja, a potrebna...
Kao bez ostvarenja, želja.