Ne daj da budem prolaznost tvoja,
boja koja vremenom bledi.
Nemoj da me sruše naraštaji novi.
Čuvaj me za sva vremena. U sebi.
Ne dozvoli da prekrije mrak,
sve minute minule ljubavi.
Da pojede, ko zna koji vrag,
pisma, srca, zajednički grad.
Ne ugasi sećanja najlepša,
na ljubavne čarolije naše.
Ne govori da me ne poznaješ,
kad sa društvom dohvatiš se čaše.
I ne mori svoju dušu brigom,
da li srećna jesam ili nisam.
Pusti, ljubavi, neka vreme ide,
čuvaću uspomene sve naše dokaze.
Pusti da nas život dalje kuša,
srećni bili, i bićemo opet.
Ja ovde, a ti tamo, negde.
U snovima pletenim od sete.
Pusti da im pričam, dragi,
kako sreća ne mari za mesto.
Kako te duša i sada oseća.
Daleko od očiju, u srcu si često.
Ne dozvoli da me zaborave,
sa vidika maknu oči tvoje.
Ne moli me da se vratim ikad,
na pređašnje prohujale snove.
Ne izgubi dodir ruku mojih,
nikad dušo, i kad teško bude.
Taj će dodir toplo da te zgreje,
vesele će misli da se stvore.
Mirise sve sačuvaj u noći,
kad te mesto svile budu prekrivali.
Kad telom tvojim, kao struja krvi,
budu, srećo, pogledi ovi polazili.
Ne govori vratiće se ona.
Negde, nekom, ali tebi ne.
Samo tamo gde se ljubav toči.
Tu gde strast izvire, sećanje ne mre.
Нема коментара:
Постави коментар