петак, 10. новембар 2017.

Za nas

Koliko u  jednoj  noći
mora da sija zvezda,
da bi  kroz spokoj
prošla , staza  naša.

U koje treba reke doliti,
kiše sa ugaslih  usana,
i koji  vetar  skretnuti,
tamo,  na ivicu snova.

Nahraniti, čime valja ,
pobesnele munje zla,
kada se gladno i ljuto,
pojure,  za  nama.

Šta  se to  može dati,
onima  koji  sve gube,
može li ono što raduje,
drugi  da  odboluje. 

Sanjarim opet o nama...
Pa se u oci zagledam tvoje,
mogu li,  mogu li , ljubavi,
da budu,  carstvo, moje.

Presretenem  u noći dušu ,
po zvezdama još  luta,
bez kraja, a potrebna...
Kao bez ostvarenja, želja.
















Нема коментара:

Постави коментар