Skloniću pogled od tebe, najdraži.
Kao da nema ničega tu,
između tvog i mog života
nijednoj vezi noćas prostora nek nema.
Oni me prate, nadgledaju...
Kad nekom ruku stisnem jače,
sa kim ću u zagrljaj od sreće pasti,
koga po licu maramom taći.
Za njih je ko tajna poruka
brzina mojih koraka,
cene mi osmehe odsjajem zuba,
i jačinu glasa ispituju,
kao neku epidemiju značajnu.
Ne valja ni da sam tužna previše,
njihove se misli odmah uključe...
Koja to briga, oči moje kupa,
mori ih obrva koja igra više,
dok putanjom svog luka uzdiše,
možda im željeni odgovor i daje.
Izraz mi lica studiraju,
bojama svim ga šaraju,
ne bi li saznali za kim se okreće,
kad se, i kome obraduje.
Drhte od tajne koju nosim,
ispod haljine, dok kraj njih stojim,
kad plešem sa nekim , zure,
sa daljine od koraka manje...
Da slučajno ne propuste, te usne
što su na mom ramenu usnile.
Samo da znaju! Eh, dragi!
Za koga stavljam ruže u vazu,
kom se to preko leđa nadvijam,
za čime žudim dok noge prekrštam,
i deo kolena otkriven ostavljam.
Koga to topim, u svome uzdahu,
što ga niz grlo, lagano, spuštam
i zašto, dlanove sklapam u jedan,
da miris čije kože sačuvam.
Kako ih obuzme, najzad, bes...
Jer im neću reći, ama, ni reč jednu!
Gde smo ćup pun strasti zakopali.
A slute da smo, tog zlata, čuvari.
Slute da smo, vratari,
jedne zemlje tajni.
Da postoje staze, samo nama znane,
kada gledamo se, ljuljamo oblake,
i tlo pod nogama, kao da nam nije.
Neka slute. Nek misle.
Rastu od sujete.
Slepi za ljubav.
Nemaj bojazni... kroz njih prolaze,
poruke tela, što bih da pošaljem,
one vrele, što prete, da zvezde istope,
neka ti slobodno srce ispune.
Čak, i ako, prođem
kraj tebe bez reči...
ramenom samo ću tvoje da očešem,
zastaću, toliko, da im bude teže...
Možda se od naše žudnje razbeže.
Ne smeta što noćas tako im izgleda,
da odavno nas, dušo, ne vezuju niti,
da se među nama paučina klati,
ne smeta što misle, zaborav je ječi.
Njihova sreća nije sreća naša.
A razlikujemo se, još po mnogo čemu.
Što smo jednom drugom svja i sve,
ne treba ni da im se dopadne.
I dok kraj se bliži ovoj maskaradi,
niz kičmu mi se slivaju ko žmarci...
Red usana toplih, red prstiju mekih.
U delu kosmosa. Naša četiri zida.
Reči iz prostora obećanja datih,
jedne zore iza, zauvek se važe.
Bile deo noći, al ne i prošlosti.
Bile zov u strasti, sada, zov jedini.
Zvuk usana snažan, kad vazduh prereže,
da poteče krvlju protiv struje njene,
sve, i da pogled sklonim zauvek od tebe,
jedino na svetu ono što želim je.
