Sa previše je tuge...

Dva  duga uzdaha...
Na dva  liče  pitanja.
Slika, umesto  odgovora,
od  tvoga glasa,
od želja.

Dva  duga  uzdaha...
Čime se  da  zadržati,
reka  nabujala,
odakle  u  njoj  snaga,
da  presušiti  sama  sanja.

Dva duga uzdaha...
Od oka  do srca,
sreća  je lako prevarena.
Sa  premalo  je  tebe,
ovo  tuge.

Dva  duga  uzdaha...
Mesec  je  u  mraku  voleo.
Zvezdi  je  nebo  obećao,
samo za malo, ali svega.
Zajedno, do neba.

Dva  duga  uzdaha...
srce bi bilo mrtvo, al zdravije.
Svaka  reč  koja ,
iz  duše tvoje  ne  kapne,
žulja  ga,  i  grebe.

Dva  duga  uzdaha...
Jedan  da  laže  me,
drugi   da  sve  zna,
Kad  mogu  bez  tebe,
tad  nisam   ja.

Izbor srca

Neću  ti poželeti   da  voliš.
Moglo  bi   te   i   zadesiti,
od  toliko  nesreće, kud sve!
...i jedno lepo  lice pred tebe.

Neću  ti  poželeti  da  znaš,
Ona  je  Ta. I ona  zna.
Dok  svoje  ime  govori,
ustvari, volim te. Zvao si...

Neću  ti  poželeti  da  misliš.
Naravno, pre  je  bilo potrebnije.
Sa  njom  izbora  bilo  nije.
Srce  zna,  preživelo  je.

Neću  ti  poželeti  bogatstvo,
lako  se  da  potrošiti.
Sjaj  očiju,  ruke  dve.
Ne  postoji  ništa  jeftinije.

Neću  ti  poželeti  uspomene.
Te  varljive, po meni,  sitnice.
Pravi  izbor  srca  je,  Sve.
Da  jedina  mera  ljubavi  bude.

Sreća

Sreća je kad  kiša ne smeta usnama
da  se u  dugi  poljubac  spoje.
Kada  neke  oči  piju  sve u  nama.
Za trenutak, na mladost, probude sećanja.

Sreća je  kad  želiš da noć ne prolazi.
Nek sa  Zvezdama  Mesec  tiho  spi.
Magla  gusta nad  gorom  sakrije vidike,
da ni ptici ne dozvoli pojem da razbudi.

Sreća je kad  sanjaš polja  zrelog žita
i rumene  maline  kada  zamirišu.
Hladan izvor  u  šumi  kad napoji  žedna,
postelja  od  lišća  prihvati  umorna.

Sreća je  kad  pružiš  ruku  poverenja
i  da  umeš  čuvati  vernog  prijatelja.
Kad tužnom  možeš  da budeš  uteha,
a  tvoj  osmeh  mora da  ublaži  bola.

Sreća je  kad slutiš,  za laku noć, dodir.
Od  poljupca  u  kosu, naglo,  kad se preneš.
Kad miluješ  sebično  telo  pokraj   sebe.
Telo, koje  rukama  svojim  bi  da  vežeš.

Sreća je,  sve ono,  od čega  se prave
koraci života... Pa, i  večne slave!
Za čim  svako  zebe  i  čemu se nada,
sve što  želje  rađa i   sve  želje  slama.

Srećna je , i ona,  modra  pučina...
Kad  nebo,  nad njom , plače danima.
Vale, bure stvara. Time danak plaća.
Za  minute strasti ,  sastanak u  tajni.

Sreća je  šetnja u  tišini.  Duga.
Nauči da  nešto i ćutanjem  kažeš.
Da ne treba kompas  u  duši da nađes,
radost, koju zalivaš, dok sa  njome rasteš.

Nevažne reči

Nisam  ti  nikad  reči  poslala,
osim,  ako  su   deo  osmeha.
Možda sam te, jedino njime,
slagala  koliko  ne  boli  me.

Nisam  ti  reči  ni  šapnula,
ljubav ti , dakle, ni priznala,
i mene je, da kažem, oživela
ruka  koja  se u tvojoj zadržala.

Nisam  ih  nikad  ni  čula...
Reči, a  vredne  osećanja
Naježenu  kožu  mog  tela,
teško da reč bi, neka, podnela.

Prilazim ti. Bez glasa, onda.
Pa  opet, Ti  znaš  sve...
Ljubimo se. Tako je reč laka!
Bilo gde i  ikad, postojala.

Šta je bila...

Šta je  ljubav  bila  onda,

ako sad  je  nedostatak  tebe,

i  lutanja  cilj,  gde  je,

bez sećanja ko jedinog  spasa.

Šta  je  tuga  bila  onda,

kad sve više ima je u meni,

i šta  boli , ako,  odneo si 

deo  srca  i  deo  života.

Pusta želja,  šta  je onda,

kad osmehom  snove pričam, 

i  ćutanje  znam  da  brani,

taj  jedini  trag  ljubavi.

Ovaj  uzdah  koji  duši  godi,

šta sve nosi i čega se plaši.

Jedno ime,  ko  za  sreću zalog.

Jedan pogled, u kojem si razlog.