Za nas

Koliko u  jednoj  noći

mora da sija zvezda,

da bi  kroz spokoj
prošla , staza  naša.

U koje treba reke doliti,

kiše sa ugaslih  usana,

i koji  vetar  skretnuti,

tamo,  na ivicu snova.

Nahraniti, čime valja ,

pobesnele munje zla,

kada se gladno i ljuto,

pojure,  za  nama.

Šta  se to  može dati,

onima  koji  sve gube,

može li ono što raduje,
drugi  da  odboluje. 

Sanjarim opet o nama...

Pa se u oci zagledam tvoje,

mogu li,  mogu li , ljubavi,

da budu,  carstvo, moje.

Presretenem  u noći dušu ,
po zvezdama još  luta,
bez kraja, a potrebna...
Kao bez ostvarenja, želja.

Važna  pesma  ( o ljubavi) 

                                                   12.02.2017.

Uvek u senci punog dana,

bezimena, a prepozata.
Sebe iz sebe je proizvela,
ali,  uz mnogo, živi, duga.
Ako su nas uzele godine, 

za kog su dani, bolji, ostali...

Kada  tuga  osmehe strese,

nasamo, sa kime, ostane.

Stare  greške će preneti,

kažu, na nova, pokolenja, 

a  kako  svedoče  lica,

vlasnici  siročadi od  srca.

Osamiće se, svemu  dorasli,
pod šakom  tereta, tihi.

Kao  neosvojena  je osuda,

da  su u  sreći  prognani.

Padaće, po mirisnoj noći,

iznad  prvoviđenih  gora, 

kao da svoje sve prate, uzdasi.

Izistine, u ljubavi, umrli.
U nekoj će  se  kolevci,
sa više  života, zaljuljati;
Jedino, po ljubavi, srodna...
Duša,  za jednog,  jedna.