Ostani...

U životu  je,  i  ta, sreća  potrebna,
na blizini skovana, od skrivenih želja.
Ne treba da kupiš, ne treba da lutaš.
Srce je, ako znaš, dovoljno, da daš.

Moju  brigu, jedino, ti znaš da umiriš,
pola tuge s moga lica, u osmeh pretvoriš.
Nikako razumeti,  što u  glasu  prija,
ono  što ćutanjem  u  duši odzvanja.

Kad poželim sve, ti mi  sve  pokloniš,
ako gubim, ne patim, ti  kraj mene stojiš.
Ako  mislim  tobom, lakše je disati,
svaki problem postane nesporazum mali.

Kad bi da me izgubiš,  duša to oseća,
pritaji se, prićuti...Prođe te ta želja.
Nekada  poželiš da sam  tvoga sveta,
svraha svakog  trena, oku sjajna zena.

Radovati , utešiti,  i sto nekih jada,
kad podeli  pamet, sudbina je  laka,
pa neka je i crna, il  u boji zlata,
tad ne pitaš, otkud  sja, ljubav jedina.

Što mi nisi bliže, ponekada besnim,
a onda se trgnem, na sebične ličim.
Živi, ako misliš,... Neka duši  znači.
Moja  sreća, i srce...Zauvek, ostani.