Ljubav dovoljna

Spava, sećanjem okupana,
jedina  ljubav,  sama.
Kad  krenem, ona  hoda,
od  dana  i  noći, lepša.

Stazom  od  laži, od osuda,
za nečim se, kažu, osvrni,
za  srcem,  koje  telu slaga,
bez  njega da zna,  i  živi.

Reci, vredno, i neka malo ima.
Ne boli, ne smeta, kaži, istina.
Priznaj, naše, rodilo iz osmeha.
Pripada, reci, kad srce peva.

Znaj,  taj  nije  pravi,
kuda  bude, bez  nje, put.
Gde  tuga  se  javi,
onde  živi,  na  život  ljut.

Spava, sećanjem okovana,
u svemu, sem u sreći  potpuna.
Ako se sudbina  bude pitala,
i  njoj  ću  biti  dovoljna  ja.