среда, 12. фебруар 2014.

Sresti se

Prošao si  kraj  mene,
seti se, pala  je  kiša...
Grlio si  je, tog dana,
dok je govorila,
kako srećnija nije bila.

Jednom sam  protrčala
ispred pijanog društva,
a ti si neku  ostavljao...
Izgubljenih je bilo dva,
tvoj tužni pogled,  i ja.

Zamalo smo se sudarili,
naizgled, dva srećna sveta.
Niz  stepenice  života
bacao si  loše snove,
a  ja  se  u  moje  pela.

Koja  ono  beše  briga,
vazduha  ti  nije  davala,
kad  si  prišao do prozora
ka kojima sam, slučajno,
nasmejana  pogledala.

Par godina kasnije...
Sresti se, sreća i  pitanje.
Čijom  su  željom, obale,
tako blizu primaknute,
da se gledaju, osuđene.








Нема коментара:

Постави коментар