Za dvoje

                 ( Dušici  i  Dejanu,  23.april 2013.)

Kad dođe  dan  da  kreneš
ka Onoj,  koja  ide  ka  tvome  srcu,
budi  spreman,  u dobru,  i  zlu,
da  voliš -  baš  nju!

Ima  u  nama  svima  ono,
što stvoreno  je  da drugom damo,
samo  podeljena  sreća  na  dvoje,
znači  da  srećni  ljudi  postoje.

Uselimo  se  u  ono  srce,
kojem  smo  jednom  rekli  "da",
život da pravimo, jedan, od sveta dva,
samnom  ti,  sa  tobom  ja.

Poznaćeš  ga  po  muzici,
koja   piše  o  tvojoj  duši,
ako si  hrabra, nemoj  da  trepneš,
kad  dođe  dan  da  kreneš.

Kad  bude  teško, vrline  vaše,
krunisaće  napora  cilj,
nek  srce  ne  bije  bitke  samo,
hajde  mi  poleta  da  mu  damo!

Ne  pitaj  koliko,  ne  pitaj  kad!
Znaš  da voliš!  Poveruj   sad.
Da  budem  dokaz  dobrote  tvoje,
sa  nadom  od  Boga,  i  vere čvrste!

Redovi tuge

Odnekud noćas,  osećam stižu,

prilaze  mome  srcu   na blizu.

Više  ih  je, u  pravom  stroju  stoje,

ređaju  se  uzdasi  sa  malo sete.

Nisu  me  uplašili,  malo  prenuli.

Ta  mi  se  znamo, stalno pratimo.

Već čekaju  da  ih  zagrlim,  eto!

Prizvanima  se  osećaju. Jasno.

Sviđa  im  se  san  u  mojoj  kosi,

i suza  kad oko  umori,  uspori,

reč  kada  na  usnama  zamre,

i luta  pogled,  luta  na  sve strane.

Priđite! Budite,  mili  mi  gosti,

moje su vene,  vaše nove kosti,

moje  telo  za  vas  nada  nova

i  pluća  moja dišu , samo, s  vama.

Uđite! Uzmite, što  snage osta'.

Biće  mi  lepa,  krvi  nova  boja,

pojava  svetle  nije  mi ni  znana 

i dok me ima, verna,  samo  vama.

Nani Danici

Goreg  duši  postoji  l'  prizvuka,
osim  časa  samrti  kad  dođe.
Postoji  li  išta, sem  bolnog  jauka,
svežeg  daha,  s pomoći,  da  dođe.

Pa,  da  mu  se  nadam, tako,
ako  drugo, ne  mogu, ne  umem.
Uzeti  me,  Njemu,   biće  lako,
kada  sen  se  već  odavno  zovem.

Dugo  su  me  i plašile  ruke,
čupajuć'  me  iz  najvećeg  sana,
moćne  bile,  u  obliku  muke,
iza  njih  je  sve  postalo  rana.

Došlo vreme... Osta od života,
malo dana  sa  sve  više  jada,
malo dana, još  manje  megdana.
Živelo se... Bilo  bi  gre'ota,

da  na  Boga  duša  ima  žala.
Priroda  je  tako  namenila,
po  zemljici  da  svako  prohoda
i da  joj  se  vrati  iz  pohoda.

Šarene, nasmejane  mi  tuge
i  dandanas  kad  mlade  pogledam.
Ponese  me  da  proleću  cvetam,
al'  bune  se  decenije  mnoge.

U  noći  se  pojave  dok  ležim,
svi,  i  takvi,  uzdasi  i  sete.
Pomolim  se,  Bogu,  za  oproste...
Kadšto  slutim, pa sednem,  i ćutim.

Preko srca

Od  radosti  do  tuge,
od  suze  do  osmeha,
Ti, i  ljubav  nestvarna.

Na  korak  do  ruke,
predaleko   od  srca,
to, što  neko, zove  sreća.

Beskraj   preveliki,
zenica    premala,
"volim", da  reč bi  stala.

Od  gladi  do  žeđi,
od  svitanja  do  sna,
stalno,  jedna  želja.

Ako  nađem, izgubim Te,
ko  bi  rekao da  otrov,
poljubac  je.

Od  linije  do  kruga,
od   ničeg,  preko  srca,
do  smisla.