Za nas

Koliko u  jednoj  noći

mora da sija zvezda,

da bi  kroz spokoj
prošla , staza  naša.

U koje treba reke doliti,

kiše sa ugaslih  usana,

i koji  vetar  skretnuti,

tamo,  na ivicu snova.

Nahraniti, čime valja ,

pobesnele munje zla,

kada se gladno i ljuto,

pojure,  za  nama.

Šta  se to  može dati,

onima  koji  sve gube,

može li ono što raduje,
drugi  da  odboluje. 

Sanjarim opet o nama...

Pa se u oci zagledam tvoje,

mogu li,  mogu li , ljubavi,

da budu,  carstvo, moje.

Presretenem  u noći dušu ,
po zvezdama još  luta,
bez kraja, a potrebna...
Kao bez ostvarenja, želja.