Portreti ljudi

Korak  niz korak,
nejednaki, svima.
S namerom gluvi,
sa  istim otkucajima.
Obično,
jednostavna želja,
i  u krvi  posejana pitanja.
Zastaje  telo  da
iz  senke ode tama,
samo  se  na  radosti
leprša, prava  duša.
Za  kime  repata
sreća  juri, krivuda.
Iste, na  licu  šara,
neispunjenih...
Snova.
Jedna  u  drugoj  ruka,
kao, pretanka spona,
u danima, surovog vetra.
Pronađen  smisao ,
otežan  oklopom,
u  zori se ogleda,
besmrtni...
Iz  zenice,
a ne iz usta,
kotrljaju se,  sunca.

Lepi dani, a preteške noći

Sa usana  nije rečima lako
da  tvoje  dodirnu  srce,
iako,  u ljubavi,  nastale
izgubljene su, za sreću premale.

Nenaviknute na sunčan dan,
toplim osmehom,  neogrejane,
ućute se, pa opet  vrate,
kad nesanica  na oči padne.

Osluškuju,  kako ludo srce,
pokušava  da  uredi  misli,
kako  želi  pokazati  krvi,
da  pred strahom  se  ne ledi.

Lepi  dani, a preteške noći,
kad su  reči  rađale iz oka.
Šta  bi  bili, i  šta bi doneli,
da  nisu,  tajna,  duboka...