Sresti se

Prošao si  kraj  mene,
seti se, pala  je  kiša...
Grlio si  je, tog dana,
dok je govorila,
kako srećnija nije bila.

Jednom sam  protrčala
ispred pijanog društva,
a ti si neku  ostavljao...
Izgubljenih je bilo dva,
tvoj tužni pogled,  i ja.

Zamalo smo se sudarili,
naizgled, dva srećna sveta.
Niz  stepenice  života
bacao si  loše snove,
a  ja  se  u  moje  pela.

Koja  ono  beše  briga,
vazduha  ti  nije  davala,
kad  si  prišao do prozora
ka kojima sam, slučajno,
nasmejana  pogledala.

Par godina kasnije...
Sresti se, sreća i  pitanje.
Čijom  su  željom, obale,
tako blizu primaknute,
da se gledaju, osuđene.