Da sam samo, Ona
Koja Te toliko voli
i ume da to ispriča.
A nisam. Ni izbliza.
Jesam, možda, kroz kišu
umela da Ti naslutim Sunce
i osmeh da vratim gde treba da bude
sa usana , u srce.
Znala, što nisam htela.
Htela, što se ne sanja.
Povukla Te, iz mirnog pakla
hladnim prstima raja.
Bio bi srećan, al maltene...
Verujem, ni to zbog mene.
Ako se sećam samo sad ja,
da nasmejala sam Te do suza.
Imao nada, i snova. A ja...
Umela da ih lepo pokvarim.
S lošom se voljom rode aveti,
kad ne znaju kako je živeti.
I trajati, trajati... Želeo si.
Sa mnom? Lako se činiti?
Niti sam čula za vrednosti,
od kojih se ne može otežati.
Baš Tvoje oči. Baš Ti.
I to su romantične reči.
Nespojivo čime povezati,
ja, i ti strani jezici.
Taman kad svi odu negde,
da dosadim umela od priče.
Baš sve i liči na mene,
prizvala radost u beznađe.
Ogrnula bih je kao sada
i led bi sav otopila.
Samo, rećićeš... Čime?
Kad srcem sigurno nije.
Nekako sam bez dara.
Od nas se čuvam . O, apsurda.
Neka budem i manje srećnija.
Jer, Ona...ume i da ispriča.
