U kasne sate, do zore rane
jedne me oči ko senka prate.
Krenem za njima, one nestanu
iz noći, s tugom, mojom izađu.
Lepota njena od mojih snova,
kroz duše naše je potekla.
Kao da moje srce čuje,
osmehom reče, nek ljubav bude.
Duga joj kosa, pusti su nemiri,
od koliko tajne li živi?
Ona je kriva što sam kraj sebe,
video pogrešne, tuđe žene.
U moje ruke spusti drhtaje,
kao da mi sve svoje daje.
Znao sam tako izgleda sreća,
ako si ispod zvezdanog neba.
Lepa je zora, ali ne budi,
u meni život, bez nje, ne rudi.
Samoća ne zna da raduje,
ako je ljubav, nek naša bude.
Neka za druge zlato sija,
od ovog časa, Radosti.
Sve naše više nije sećanje,
Ako je ljubav, nek večno traje.
