Postoje one teme, koje, isprva, ne znaš zašto se u tebi javljaju, koji im je smisao, i gde bi smestio toliko razbludelih misli u već prepunoj, ali harmonično uređenoj glavi.
A onda, isplivaju...Zato, zato, zato...
Razmišljanje o uzaludnosti nekog truda i bespredmetnosti u surovosti koju život ima, pomogne, makar do naslova, ali podnaslov i dalji tok priče na tu temu uvek nekako fali...Samo goli subjekti izanđalih borbi stoje kao nemi svedoci naših neshvaćenih potreba i neostvarenih snova.
Sve drugo nije nemo u nama. Zbijan od reda do reda, od korice do korice, oblikovan kao knjiga, smisao suživota. Doziva.
Reči.
Ohrabrujuće je da onima koji ne prežu od izražavanja svojih osećanja fali samo količina pravih reči. Na onaj, inspirativni način tih koji se inspiracije ne stide. Veći deo toga nerečenog ostaće u njima i večno će tražiti svoj izraz, a neće ga naći. Oni će se osećati srećnima, u stalnoj potrazi za onom reči koja bi i njihova osećanja uvećala silazeći sa usana.
Ljudi.
Misliš da si uvek dao pravo mesto osobi, nekom potezu u svom životu, da svemu možeš i moraš dati i broj i naziv, da je glavni predmet života život sam i da nije malo zadovoljstvo biti sit. Sve što dobije svoje jasno mesto na policama naših navika i običaja mnogo je blago u svojoj predvidljivosti, sporo u svom kretanju, u svom trajanju gotovo neprepoznatljivo. I kad se da porediti.
Ljubav.
Jednom se, obično, pitaš, sme li se s bilo čime ljubav uporediti. Svest da će ono što stane nasuprot ljubavi izgubiti zna da one nesigurne naravi uplaši. Kad zafali ti deo rečenice, koju samo jedna osoba može dovršiti shvatio si da nije glavni predmet života život sam, nego život sa.
Duša.
Samo u jednom slučaju saznaš šta znači suvišno pitanje. Ako si upoznao svoju srećnu dušu.
Nekako u naletima dolaze interesovanja čoveka o stanju njegove duše. To bude u bolnijim momentima, kraj neke samrtne postelje, u trenutku velike tuge, na pragu neke nove životne etape.
Kao da duši trebaju slobodni dani od življenja života ili nekakva dozvola, pa da se za trenutak zamisli, razmisli, osmisli...
Pre ili kasnije,
mesto na kome Reči i Ljudi budu podjednako ranjeni je srce. Ljubav, ta reč sa srcem otpornim na sve osim nedostajanje samo jedne, jedine osobe.
A onda, isplivaju...Zato, zato, zato...
Razmišljanje o uzaludnosti nekog truda i bespredmetnosti u surovosti koju život ima, pomogne, makar do naslova, ali podnaslov i dalji tok priče na tu temu uvek nekako fali...Samo goli subjekti izanđalih borbi stoje kao nemi svedoci naših neshvaćenih potreba i neostvarenih snova.
Sve drugo nije nemo u nama. Zbijan od reda do reda, od korice do korice, oblikovan kao knjiga, smisao suživota. Doziva.
Reči.
Ohrabrujuće je da onima koji ne prežu od izražavanja svojih osećanja fali samo količina pravih reči. Na onaj, inspirativni način tih koji se inspiracije ne stide. Veći deo toga nerečenog ostaće u njima i večno će tražiti svoj izraz, a neće ga naći. Oni će se osećati srećnima, u stalnoj potrazi za onom reči koja bi i njihova osećanja uvećala silazeći sa usana.
Ljudi.
Misliš da si uvek dao pravo mesto osobi, nekom potezu u svom životu, da svemu možeš i moraš dati i broj i naziv, da je glavni predmet života život sam i da nije malo zadovoljstvo biti sit. Sve što dobije svoje jasno mesto na policama naših navika i običaja mnogo je blago u svojoj predvidljivosti, sporo u svom kretanju, u svom trajanju gotovo neprepoznatljivo. I kad se da porediti.
Ljubav.
Jednom se, obično, pitaš, sme li se s bilo čime ljubav uporediti. Svest da će ono što stane nasuprot ljubavi izgubiti zna da one nesigurne naravi uplaši. Kad zafali ti deo rečenice, koju samo jedna osoba može dovršiti shvatio si da nije glavni predmet života život sam, nego život sa.
Duša.
Samo u jednom slučaju saznaš šta znači suvišno pitanje. Ako si upoznao svoju srećnu dušu.
Nekako u naletima dolaze interesovanja čoveka o stanju njegove duše. To bude u bolnijim momentima, kraj neke samrtne postelje, u trenutku velike tuge, na pragu neke nove životne etape.
Kao da duši trebaju slobodni dani od življenja života ili nekakva dozvola, pa da se za trenutak zamisli, razmisli, osmisli...
Pre ili kasnije,
mesto na kome Reči i Ljudi budu podjednako ranjeni je srce. Ljubav, ta reč sa srcem otpornim na sve osim nedostajanje samo jedne, jedine osobe.
